5.Pozivi

Srednja škola. Više ne tamnica, sada je bila čist pakao. Mučenje i vatra… da, imao sam oba.
Sada sam radio sve ispravno. Niko nije mogao da se žali da izbegavam svoje obaveze.

Kako bih udovoljio Esme i zaštitio ostale, ostao sam u Forksu. Vratio sam se svojoj staroj rutini. Lovio sam ne više nego ostali. Svakog dana sam pohađao školu i igrao ljudsko biće. Svakog dana sam pažljivo slušao bilo šta novo o Kalenovima – nikad nije bilo nečeg novog. Devojka nije izgovorila ni reč o svojim sumnjama. Samo je ponavljala istu priču iznova i iznova – stajao sam s njom i pomerio je sa puta – dok njenim radoznalim slušaocima ne bi dosadilo, pa bi prestali da traže još detalja. Nije bilo opasnosti. Moja ishitrena reakcija nije nikog povredila.
Nikog osim mene samog.

Bio sam rešen da promenim budućnost. Ne najlakši zadatak koji mogu da zadam samom sebi, ali nije bilo drugog izbora s kojim sam mogao da živim. Alis je rekla da neću biti dovoljno snažan da se klonim devojke. Dokazaću da greši.
Mislio sam da će prvi dan biti najteži. Pred kraj tog dana bio sam siguran da je tako. Ipak, pogrešio sam.

Mučilo me je što znam da ću povrediti devojku. Tešio sam sebe činjenicom da će njen bol biti ništa više od uboda čiode – samo mala žaoka odbacivanja – u poređenju sa mojim.
Bela je bila ljudsko biće i znala je da sam ja bio nešto drugo, nešto pogrešno, nešto zastrašujuće. Njoj će verovatno laknuti pre nego što će se osetiti povređeno kad okrenem svoje lice od njenog i pretvaram se da ne postoji.

,,Zdravo, Edvarde,” pozdravila me je, tog prvog dana kad se vratila na biologiju. Glas joj je bio ljubazan, prijateljski, za sto osamdeset stepeni preokrenut od poslednjeg puta kad sam razgovarao sa njom.
Zašto? Šta je promena značila? Da li je zaboravila? Odlučila da je izmislila celu epizodu? Da li je ikako moguće da mi je oprostila što se nisam držao svog obećanja?
Pitanja su gorela kao zeđ koja me je napadala svaki put kad bih udahnuo.

Samo jedan trenutak da pogledam u njene oči. Samo da vidim mogu li tamo pročitati odgovore…

Ne. Nisam sebi mogao da dozvolim čak ni to. Ne ako nameravam da promenim budućnost.
Okrenuo sam svoju bradu za inč u njenom pravcu, ne skrećući pogled sa prednje strane prostorije. Klimnuo sam jednom, a onda okrenuo lice ka napred.
Nije ponovo progovorila sa mnom.

Tog popodneva, čim se škola završila, uloga bila odigrana, otrčao sam u Sijetl kao i prethodnog dana. Izgledalo je kao da mogu da podnesem bol malčice bolje dok letim nad zemljom, pretvarajući sve oko sebe u zelenu maglu.
Ovo trčanje je postalo moja dnevna navika.
Da li sam je voleo? Nisam mislio tako. Ne još. Alisini prikazi te budućnosti su se ipak zalepili za mene, i mogao sam da jasno vidim kako bi bilo lako zaljubiti se u Belu. Bilo bi tačno kao padanje: nenaporno. Ali, to što nisam dopuštao sebi da je zavolim bilo je suprotno od padanja – bilo je kao da je uspinjem uz strmu ivicu, ruku po ruku, napor koji me iscrpljuje kao da nemam nimalo više od snage jednog smrtnika.

Prošlo je više od mesec dana, svakog dana bivalo je teže. To mi nije imalo smisla – čekao sam da prebolim, da postane lakše. To mora da je bilo ono na šta je Alis mislila, kada je predvidela da neću moći da se klonim devojke. Videla je jačinu bola. Ali mogao sam da podnesem bol.
Neću uništiti Belinu budućnost. Ako mi je bilo suđeno da je volim, zar onda najmanje što sam mogao da učinim nije bilo da je izbegavam?

Ipak, izbegavanje je bilo na granici onoga što sam ja mogao da podnesem. Mogao sam da se pretvaram da je ignorišem, da nikad ne pogledam u njenom pravcu. Mogao sam da se pretvaram da mi uopšte nije zanimljiva.
Ali to je i dalje bila varka, samo pretvaranje, a ne stvarnost.
I dalje sam se kačio za svaki njen dah, za svaku reč koju bi izgovorila.
Grupisao sam svoje muke u četiri kategorije.

Prve dve su bile poznate. Njen miris i njena tišina. Ili pre – da preuzmem odgovornost tamo gde treba – moja zeđ i moja radoznalost.
Zeđ je bila najosnovnija od mojih muka. Sada mi je bila navika da na biologiji jednostavno ne dišem. Naravno, uvek je bilo izuzetaka – kada bih morao da odgovorim na pitanje ili nešto tako, i kada bi mi bio potreban dah da govorim. Svaki put kada bih okusio vazduh oko sebe bilo je isto kao i prvog dana – vatra i potreba i brutalno nasilje bili bi očajni da se oslobode. Bilo bi teško držati se, čak i slabo, nekog razloga ili sprečavanja u takvim trenutcima. I, baš kao tog prvog dana, čudovište u meni bi urlalo, tako blizu površine…

Radoznalost je bila najkonstantnija od mojih muka. Pitanje nikad nije bilo van mojih misli: O čemu razmišlja sada? Kad čujem njen tihi uzdah. Kada odsutno vrti pramen svoje kose oko prsta. Kada spusti svoje knjige sa više snage nego uobičajeno. Kada zakasni na čas. Kada nestrpljivo lupka stopalom o pod. Svaki pokret uhvaćen mojom periferijskom verzijom bio je izluđujuća misterija. Kada bi pričala sa drugim ljudskim učenicima, analizirao bih svaku reč i ton. Da li je izgovarala svoje misli, ili ono što je mislila da bi trebalo reći? Često mi je zvučalo kao da se trudila da kaže ono što njena publika očekuje i to me je podsetilo na moju porodicu, na našu uobičajenu dnevnu iluziju – bili smo bolji u tome nego ona. Osim ako nisam grešio u vezi toga, samo umišljao stvari. Zašto bi ona morala da igra ulogu? Ona je bila jedna od njih – ljudski tinejdžer.

Majk Njuton je bio najiznenađujuća od mojih muka. Ko bi ikad sanjao da jedan tako običan, dosadan smrtnik moze da me toliko ljuti? Iskreno, bio sam nekako zahvalan tom ljudskom dečaku; više nego ostali, činio je da devojka priča. Naučio sam toliko mnogo o njoj kroz te razgovore – i dalje sam dopunjavao svoju listu – ali, naprotiv, Majkova upornost sa ovim projektom me je samo još više razljućivala. Nisam hteo da Majk bude taj koji će otključati njene tajne. Ja sam želeo to da uradim.

Pomagalo je to što on nikad nije primećivao njena otkrovenja, njene male izlete. Nije znao ništa o njoj. On je u svojoj glavi stvorio Belu koja nije postojala – devojku jednako običnu kao što je bio on. Nije posmatrao nesebičnost i hrabrost koji je izdvajaju od drugih ljudi, nije čuo abnormalnu zrelost njenih izgovorenih misli. Nije primećivao da, kada bi pričala o svojoj majki, zvučala je kao roditelj koji priča o svom detetu, pre nego obrnuto – s ljubavlju, s popustljivošću, pomalo zabavljeno, i snažno zaštitnički. Nije čuo strpljenje u njenom glasu, kad se pretvarala da je zainteresovana za njegove nepovezane priče, i nije shvatao ljubaznost iza tog strpljenja.

Kroz njene razgovore sa Majkom sam mogao da dodam najvažniji kvalitet na svoju listu, najuočljiviji od svih, tako jednostavan kao da je bio neobičan. Bela je bila dobra. Sve druge stvari dopunjavale su tu celinu – ljubazna i nemarljiva za sebe i nesebična i puna ljubavi i hrabra – kroz sve to bila je dobra.

Ova pomoćna otkrića, svejedno, nisu učinila da privolim dečaka. Posesivni način na koji je gledao Belu – kao da je bila namenjena njemu – provocirao me je skoro kao te nezrele fantazije koje je imao o njoj. Postao je samopouzdaniji u vezi nje, takođe, kako je vreme prolazilo, izgleda da je preferirala njega od onih koje je on smatrao svojim rivalima – Tajlerom Kraulijem, Erikom Jorkijem, i cak, sporedno, nada mnom. On bi po navici seo na njenu stranu našeg stola pre nego što bi čas počeo, ćaskao s njom, ohrabren njenim osmesima. Samo ljubaznim osmesima, rekao sam sebi. A opet, zabavljao sam sebe zamišljajući kako ga lansiram preko sobe u daleki zid…. Verovatno ga ne bi fatalno povredilo…

Majk nije često razmišljao o meni kao o rivalu. Nakon nezgode, bio je zabrinut da ćemo se Bela i ja zbližiti nakon proživljenog iskustva, ali očigledno se ispostavilo suprotno. Još tada mu je smetalo što se drugačije ponašam prema Beli i tako zadobijam njenu pažnju. Ali sad sam je ignorisao isto kao i druge i on je bivao zadovoljan.

O čemu razmišlja sada? Da li joj prija njegova pažnja?

I konačno, poslednja od mojih muka, najbolnija: Belina ravnodušnost. Kako sam ja ignorisao nju, tako je ona ignorisala mene. Nikad nije ponovo pokušala da razgovara sa mnom. Koliko sam ja znao, nikad nije ni razmišljala o meni.
Ovo bi me možda razljutilo – ili čak slomilo moju odluku da promenim budućnost – osim što je ponekad zurila u mene kao pre. To nisam video ja, pošto nisam mogao dopustiti sebi da pogledam u nju, ali Alis nas je uvek upozoravala kad bi trebalo da zuri; ostali su još bili oprezni oko devojčinog problematičnog znanja.

Olakšavalo je bol to što je s vremena na vreme zurila u mene iz daljiine. Naravno, mora da se samo pitala kakav sam ja to čudak.

,,Bela će zuriti u Edvarda za minut. Ponašajte se normalno,” Alis reče jednog utorka u martu, i ostali su pažljivo radili na tome da uzvrpolje i izmene svoju težinu kao ljudska bića; apsolutno mirovanje bilo je obeležje naše vrste.
Obratio sam pažnju na to koliko bi često gledala u mom pravcu. Zadovoljavalo me je, iako ne bi trebalo, to što se ta učestalost nije smanjivala kako je vreme prolazilo. Nisam znao šta to znači, ali to je učinilo da se osećam bolje.
Alis uzdahnu. Želela bih…
,,Ne mešaj se, Alis,” rekao sam ispod daha. ,,Neće se desiti.”
Nadurila se. Alis je bila željna da oformi to prijateljstvo iz svojih vizija sa Belom. Na neki čudan način, nedostajala joj je devojka koju nije poznavala.
Priznaću, bolji si nego što sam mislila. Sad ti je budućnost sva zamršena i besmislena. Nadam se da si srećan.
,,Meni ima prilično smisla.”
Iznervirano je frknula.

Pokušao sam da je isključim, previše nestrpljiv za ovaj razgovor. Nisam bio veoma dobro raspoložen – napetiji nego što sam im dopuštao da vide. Jedino je Džasper bio svestan toga koliko sam duboko bio povređen, osećao je stres koji izbija iz mene, svojom jedinstvenom sposobnošću da i oseti i utiče na raspoloženje drugih. Ipak, nije razumeo razloge tih raspoloženja, i – pošto sam konstanto bio loše raspoložen ovih dana – ignorisao ih je.
Danas će biti težak dan. Teži nego dan pre, po navici.
Majk Njuton, odbojan dečko za kog nisam mogao da dozvolim da mi bude rival, se spremao da pozove Belu na izlazak.

Igranka na kojoj devojke biraju se približavala, a on se veoma nadao da će Bela pitati njega. To što nije to učinila poljuljalo je njegovo samopouzdanje. Sada je bio u neprijatnom položaju – uživao sam u njegovoj nelagodnosti više nego što bi trebalo – jer ga je Džesika Stenli upravo pozvala na igranku. Nije želeo da kaže “da,” i dalje se nadajući da će Bela izabrati njega(i tako mu dokazati pobedu nad ostalim rivalima), ali nije želeo ni da kaže “ne” i da završi tako što će propustiti igranku. Džesika, povređena njegovim oklevanjem i pogađajući razlog koji se krije iza njega, besno je razmišljala o Beli. Opet, imao sam instinkt da postavim sebe između Džesikinih besnih misli i Bele. Sada sam bolje razumeo instinkt, ali samo me je više frustriralo što ne mogu da odreagujem na njega.

Znači, do ovoga je došlo. Bio sam potpuno privezan za nevažne srednjoškolske drame koje sam nekada uzimao za totalno nebitne.
Majk je radio na svojim živcima dok je pratio Belu na biologiju. Slušao sam njegova naprezanja dok sam čekao da izađu. Dečko je bio slab. Namerno je čekao na ovu igranku, uplašen da obelodani svoju zaljubljenost pre nego što ona izrazito pokaže da ga preferira. Nije želeo da ispadne slab na odbijanje, radije čekajući da ona napravi taj prvi korak.
Kukavica.
Ponovo je seo na naš sto, rutina je učinila da se oseća prijatno, a ja sam zamišljao zvuk koje bi njegovo telo napravilo kad bi udarilo u suprotni zid dovoljnom snagom da mui slomi skoro sve kosti.

,,Dakle,” rekao je devojci, pogleda usmerenog ka podu. ,,Džesika me je pozvala na prolećnu igranku.”
,,To je super,” Bela odgovori momentalno i sa entuzijazmom. Bilo je teško ne nasmešiti se dok je njen ton potapao Majkovu svesnost. On se nadao obeshrabrenosti. ,,Sjajno ćeš se provesti sa Džesikom.”
Mučio se da nađe pravi odgovor. ,,Pa…” oklevao je, pa skoro odustao. Onda se sabrao. ,, Rekao sam joj da moram da razmislim o tome.”
,,Zbog čega?” upitala je. Njen ton je uglavnom bio neodobravajući, ali tu je takođe bila i mala trunka olakšanja.
Šta je to značilo? Neočekivani, jak bes učinio je da se moje ruke stisnu u pesnice.

Majk nije čuo olakšanje. Njegovo lice je bilo crveno od krvi – mahnito, kako sam se ja iznenada osetio, ovo je izgledalo kao poziv – i ponovo je pogledao u pod dok je govorio.
,,Pitao sam se da li… pa, da li si ti možda planirala da me pozoveš.”
Bela je oklevala.

U tom trenutku njenog oklevanja video sam budućnost jasnije nego Alis ikada.
Devojka bi mogla reći da na Majkovo neizgovoreno pitanje, a mogla bi reći i ne, ali kako god, jednog dana uskoro, nekome će reći da. Ona je bila draga i intrigantna, a ljudski muškarci nisu zanemarivali tu činjenicu. Bilo da bude s nekim iz ove dosadne gomile, ili da sačeka dok se ne oslobodi iz Forksa, doći će dan kada će reći da.

Video sam njen život kao i pre – koledž, karijera…. ljubav, brak. Video sam je ponovo sa rukom u očevoj, obučenu u svileno belo, njeno lice obasjano srećom dok korača uz zvuke Vagnerovog marša.
Bol je bio veći od bilo čega što sam pre osetio. Ljudsko biće bi moralo da bude na ivici smrti kako bi osetilo ovaj bol – ljudsko biće ga ne bi preživelo.
I ne samo bol, vec i potpun bes.
Bes je žudela za nekom vrstom fizičkog ispoljavanja. Iako ovaj beznačajan, bezvredan dečko možda neće biti taj kome će Bela reći da, žudeo sam da zdrobim njegovu lobanju u svojoj ruci i ostavim ga da stoji kao prikaz tom nekom drugom, ko god on bio.

Nisam razumeo ovo osećanje – bilo je tolika zbrka bola i besa i želje i očaja. Nikad pre ga nisam osetio; nisam mogao da ga imenujem.

,,Majk, mislim da bi trebalo da joj kažeš da,” Bela reče nežnim glasom.
Majkove nade se raspršiše. Uživao bih u tome pod drugim okolnostima, ali bio sam izgubljen u poslebolnom šoku – i žaljenju zbog onoga što su mi bol i bes učinili.

Alis je bila u pravu. Nisam bio dovoljno snažan.
Upravo sada, Alis će gledati kako se budućnost okreće i uvija, ponovo postaje jasna. Hoće li je ovo zadovoljiti?

,,Jesi li već pozvala nekog?” Majk upita zlovoljno. Besno je pogledao u mene, sumnjiv po prvi put u mnogo nedelja. Shvatio sam da sam odao svoju zainteresovanost; glava mi je bila okrenuta u Belinom pravcu.
Divlja zavist u njegovim mislima – zavist prema bilo kome kog je devojka izabrala pre njega – odjednom je nadenula ime mom bezimenom osećanju.
Bio sam ljubomoran.

,,Ne,” devojka reče, sa tračkom humora u svom glasu. ,,Uopšte neću ići na igranku.”
Kroz svo žaljenje i bes, osetio sam olakšanje u njenim rečima. Odjednom, razmatrao sam svoje rivale.
,,Zašto ne?” Majk je pitao, skoro nepristojnim tonom. Vređalo me je što koristi taj ton sa njom. Sprečio sam režanje.
,,Idem u Sijetl te subote,” odgovorila je.
Radoznalost nije bila toliko pogrešna kao što bi bila pre – sad kad sam bio potpuno odlučan da otkrijem odgovore na sve. Znaću svako “gde” i svako “zašto” ovih novih otkrića dovoljno uskoro.
Majkov ton je postao neprijatno laskav. ,,Zar ne možeš da odeš nekog drugog vikenda?”
,,Žao mi je, ne.” Bela je sada bila oštra. ,,Tako da ne bi trebalo da teraš Džes da te više čeka – to je nepristojno.”

Njena zabrinutost za Džesikina osećanja zapalilo je plamenove moje ljubomore. Ovaj put u Sijetl je jasno bio izgovor da kaže ne – da li je odbila iz vernosti prema prijateljici? Bila je više nego dovoljno nesebična za to. Da li je zapravo želela da je mogla da kaže da? Ili su obe pretpostavke pogrešne? Da li je zainteresovana za nekog drugog?
,,Aha, u pravu si,” Majk promrmlja, tako obeshrabren da sam skoro osetio sažaljenje prema njemu.
Skoro.

Spustio je pogled sa devojke, isključujući moj pogled na njeno lice kroz njegove misli.
Nisam nameravao da to tolerišem.
Okrenuo sam se da sam pročitam njeno lice, prvi put za više od mesec dana. Bilo je oštro olakšanje ponovo sebi to dozvoliti, kao udah vazduha u ljudska pluća koja dugo nisu udisala.
Oči su joj bile zatvorene, a ruke pritisnute na obe strane njenog lica. Povremeno je zavrtela glavom tako lagano, kao da je pokušavala da otera neku misao iz svojih misli.
Frustrirajuće. Fascinantno.
Glas gospodina Banera ju je izvukao iz svog sanjarenja i oči joj se polako otvoriše. Momentalno me je pogledala, možda osećajući da zurim. Zurila je u moje oči sa istim zbunjenim izrazom koji me je toliko dugo proganjao.
Nisam osetio kajanje ili krivicu ili bes u toj sekundi. Znao sam da će ponovo doći, i to uskoro, ali ovog trenutka bio sam neobično visoko. Kao da sam trijumfovao pre nego izgubio.

Nije skrenula pogled, iako sam zurio sa neumesnim intenzitetom, uzaludno pokušavajući da pročitam njene misli kroz njene tečne braon oči. Bile su pune pitanja, pre nego odgovora.
Mogao sam da vidim odraz svojih očiju i mogao sam da vidim da su crne od zeđi. Prošle su skoro dve nedelje od mog poslednjeg lova; ovo nije bio najbezbedniji dan za moju volju da se raspe. Ali izgleda da je crnina nije plašila. I dalje nije skrenula pogled, i nežna, razarajuće privlačna pink boja poče da boji njenu kožu.
O čemu razmišlja sada?
Skoro da sam postavio pitanje naglas, ali u tom trenutku gospodin Baner prozva moje ime.

Izabrao sam tačan odgovor iz njegove glave, dok sam s olakšanjem gledao u njegovom pravcu.
Usisao sam brzi udah. ,,Krebsov ciklus.”
Zeđ je pržila niz moje grlo – zatežući moje mišiće i ispunjavajući moja usta otrovom – i zatvorio sam oči, pokušavajući da se koncentrišem kroz želju za njenom krvi koja je besnela u meni.

Čudovište je bilo jače nego pre. Čudovište se veselilo. Prigrlilo je ovu dvostruku budućnost koja mu je davala pedeset posto šansi da ima ono za čim je tako pokvareno žudelo.
Treća, nesigurna budućnost, koju sam pokušao da ostvarim snagom volje se raspala – uništena zajedničkom ljubomorom, zbog svega – i bilo je toliko bliže svom cilju.
Kajanje i krivica goreli su kao zeđ, i da sam imao sposobnost da proizvodim suze, one bi ispunile moje oči.
Sta sam to učinio?

Znajući da je bitka već bila izgubljena, izgleda da nije bilo razloga da se opirem onome što sam želeo; okrenuo sam se da ponovo zurim u devojku.
Sakrila se u svojoj kosi, ali mogao sam da vidim kroz procepe u uvojcima da joj je obraz sad bio jarko crven.
Čudovištu se to sviđalo.
Nije ponovo susrela moj pogled, ali nervozno je uvrtala uvojak svoje tamne kose između prstiju. Njeni osetljivi prsti, njeni krhki zglobovi – bili su tako lomljivi, izgledajući celom svetu kao da bi samo moj dah mogao da ih zdrobi.

Ne, ne, ne. Nisam mogao da učinim ovo. Bila je previše lomljiva, previše dobra, previše vredna da zasluži ovu sudbinu. Nisam mogao da dopustim da se moj život sudari sa njenim, da ga uništi.
Ali takođe nisam mogao da je se klonim. Alis je bila u pravu u vezi toga.
Čudoviste u meni je siktalo sa frustracijom, dok sam se kolebao, prvo se naginjući ka prvom, onda ka drugom načinu.

Moj kratki čas s njom je prošao prebrzo, dok sam se dvoumio između tvrdog i grubog. Zvono je zazvonilo i počela je da sakuplja svoje stvari ne gledajući me. To me je razočaralo, ali teško da sam mogao da očekujem drugačije. Način na koji sam se ponašao prema njoj posle nezgode bio je neoprostiv.

,,Bela?” rekao sam, nesposoban da se zaustavim.Moja snaga volje je već ležala raskomadana.
Oklevala je pre nego što me je pogledala; kada se okrenula izraz joj je bio odbramben, nepoverljiv.
Podsetio sam sebe da je imala svako pravo da mi ne veruje. Da bi i trebalo.
Čekala je da nastavim, ali ja sam samo zurio u nju, čitajući joj lice.
Udisao sam pune udahe vazduha u redovnim vremenskim intervalima, boreći se protiv svoje zeđi.
,,Šta je?” konačno je rekla. ,,Da li opet pričaš sa mnom?” Bilo je trunke ljutnje u njenom tonu koja je bila, poput njenog besa, draga. Učinila je da poželim da se nasmešim.
Nisam bio siguran kako da odgovorim na njeno pitanje. Da li sam pričao s njom u tom smislu na koji je mislila?
Ne. Ne ako sam mogao da pomognem. Pokučaću da pomognem.
,,Ne, zapravo ne,” rekao sam joj.
Zatvorila je svoje oči, sto me je frustriralo. To je isključilo moj najbolji prilaz njenim osećanjima. Udahnula je dug, lagan udah ne otvarajući oči. Vilica joj je bila zaklopljena.
Još uvek zatvorenih očiju, progovorila je. Ovo sigurno nije bio normalan način za ljudsko biće da razgovara. Zašto je to radila?

,,Pa šta onda hoćeš, Edvarde?”
Zvuk mog imena na njenim usnama uradio je čudnu stvar mom telu. Da sam imao otkucaje srca, ubrzali bi se.
Ali kako da joj odgovorim?
Istinom, odlučio sam. Biću što iskreniji mogu s njom, od sada pa na dalje. Nisam želeo da zaslužim njeno nepoverenje, čak i ako je zasluživanje njenog poverenja bilo nemoguće.

,,Žao mi je,” rekao sam joj. To je bila istina više nego što će ona ikad saznati. Nažalost, mogao sam da se bezbedno izvinim samo za beznačajno. ,,Veoma sam neljubazan, znam. Ali ovako je bolje, zaista.”
Bilo bi bolje za nju kad bih mogao da nastavim tako, da budem neljubazan. Da li sam mogao?
Njene oči se otvoriše, izraza još uvek opreznog.
,,Ne znam na šta misliš.”
Pokušao sam da pružim što više upozorenja sam mogao kroz nju. ,,Bolje je da nismo prijatelji.” Sigurno, toliko je mogla da shvati. Bila je bistra devojka. ,,Veruj mi.”

Oči joj se suziše i setio sam se da sam joj te reči rekao i pre- malo pre kršenja obećanja. Uzdrhtao sam kad je sklopila vilicu – jasno je da se i ona setila.
,,Šteta što to nisi ranije shvatio,” rekla je besno. ,,Mogao si da poštediš sebe tog silnog žaljenja.”
Zurio sam u nju u šoku. Šta je ona znala o mom žaljenju?
,,Žaljenja? Žaljenja zbog čega?” upitao sam.
,,Zbog toga što nisi pustio da me onaj glupi karavan jednostavno zgnječi.” oštro odgovori.
Zaledio sam se, ošamućen.

Kako je mogla to da misli? Spasavanje njenog života je bila jedina prihvatljiva stvar koju sam uradio od kada sam je upoznao. Jedina stvar koje se nisam stideo. Jedna i jedina stvar zbog koje mi je uopšte i drago što postojim. Borio sam se da je ostavim u životu od trenutka kada sam osetio njen miris. Kako može da misli to o meni? Kako se usuđuje da stavlja u pitanje moje jedino dobro delo u svom ovom haosu?
,,Misliš da žalim što sam ti spasao život?”
,,Znam da žališ,” uzvratila je.
Njena procena mojih namera ostavila me je da kiptim od besa. ,,Ništa ti ne znaš.”

Kako su zbunjujuće i nerazumljive bile radnje njenog uma! Mora da nije razmišljala kao druga ljudska bića. To mora biti objašnjenje za njenu mentalnu tišinu. Bila je potpuno drugačija.
Naglo je skrenula pogled, ponovo sastavljajući zube. Obrazi su joj bili rumeni, ovog puta od besa. Skupila je svoje knjige na gomilu, uzela ih u naručje i odmarširala ka vratima, ne susrećući moj pogled koji zuri.
Čak i iznerviran kakav sam bio, bilo je nemoguće ne smatrati njen bes pomalo zabavnim.

Hodala je ukočeno, ne gledajući kuda ide i njeno stopalo se zakačilo za dovratak. Saplela se i ispustila knjige na zemlju. Umesto da se sagne i pokupi ih, stajala je rigidno uspravno, čak i ne gledajući dole, kao da nije bila sigurna da su knjige vredne spasa.
Borio sam se da se ne nasmejem.
Nije bilo nikog da me gleda; dojurio sam do nje i složio njene knjige pre nego što je uopšte i pogledala dole.
Napola se sagnula, videla me, a potom se zaledila. Dodao sam joj knjige, uveravajući se da moja ledena koža nijednom ne dotiče njenu.

,,Hvala,” rekla je hladnim, oštrim glasom.
Njen ton je povratio moju iritaciju.
,,Nema na čemu,” rekao sam isto tako hladno.
Uspravila se i otišla na svoj sledeći čas.
Gledao sam sve dok više nisam mogao da vidim njenu besnu figuru.
Čas španskog je prošao u izmaglici. Gospođica Gof nikada nije dovodila u pitanje moju rasejanost – znala je da je moj španski bio superioran u odnosu na njen i dala mi je savršenu velikodušnost – ostavljajući me slobodnim da razmišljam.

Dakle, nisam mogao da ignorišem devojku. Toliko je bilo očigledno. Ali da li je to značilo da nisam imao izbora osim da je uništim? To nije mogla biti jedina dostupna budućnost. Morao je biti negi drugi izbor, neka delikatna ravnoteža. Pokušao sam da smislim način…

Nisam obraćao mnogo pažnje na Emeta, sve dok času nije skoro došao kraj. Bio je radoznao – Emet nije bio preterano intuitivan oko promena u tuđim raspoloženjima, ali mogao je da vidi očiglednu promenu u meni. Pitao se šta je to što se desilo i premestilo nepopustljivo mrgođenje s mog lica. Mučio se da definiše promenu i konačno odlučio da sam izgledao kao da sam bio pun nade.
Pun nade? Da li je spolja tako izgledalo?

Razmišljao sam o ideji nadanja dok sam išao ka volvu, pitajući se čemu bi tačno trebalo da se nadam.
Ali nisam mogao da razmišljam dugo. Osetljiv, kakav sam uvek bio, na misli o devojci, zvuk Belinog imena u glavi mojih… mojih rivala, pretpostavljam da sam morao da priznam, zahvatilo je moju pažnju. Erik i Tajler, čuvši – sa velikim zadovoljstvom – za Majkov neuspeh, odlučiše da nešto preduzmu.

Erik je već bio na mestu, naslonjen na njen kamionet, odakle nije mogla da ga izbegne. Tajlerov čas je kasnio sa završavanjem zbog primanja rezultata ispita i on je bio u očajničkoj žurbi da je stigne pre nego što pobegne.
Ovo sam morao da vidim.

,,Sačekaj ostale ovde, važi?” promrmljao sam Emetu.
Sumnjivo me je odmerio, a potom slegnuo ramenima i klimnuo glavom.
Dečko je izgubio razum, pomislio je, zabavljen mojim neobičnim zahtevom.
Video sam Belu kako izlazi iz sale i sačekao sam, tamo gde me neće videti, da prođe. Kako se približavala Erikovoj zasedi, iskoračio sam, podešavajući svoje korake tako da prođem pored u pravom trenutku.

Gledao sam kako joj se telo ukočilo kad je primetila dečka koji je čeka. Ukočila se na tren, a potom opustila i nastavila pravo.

,,Ćao, Erik,” čuo sam kako ga pozdravlja, prijateljskim glasom.
Bio sam iznenadno i neočekivano nestrpljiv. Šta ako joj je ovaj decko nezdrave kože bio nekako drag?
Erik glasno proguta, Adamova jabučica mu se mrdala. ,,Zdravo, Bela.”
Izgledala je nesveno njegove nervoze.
,,Šta ima?” upitala je, otključavajući svoj kamionet i ne gledajući u njegov prestravljen izraz lica.
,,Uh, pa samo sam se pitao… hoćeš li na prolećnu igranku sa mnom?” Glas mu je pukao.
Konačno je podigla pogled. Da li joj je drago ili ne? Erik nije mogao da susretne njen izraz lica, tako da ja nisam mogao da ga vidim u njegovim mislima.
,,Mislila sam da devojke biraju,” rekla je, zvučeći zatečeno.
,,Pa jeste,” bedno se složio.

Ovaj jadan dečko me nije nervirao koliko i Majk Njuton, ali nisam mogao da ga smatram simpatičnim, dok mu Bela nije nežno odgovorila.
,,Hvala ti što si me pitao, ali tog dana ću biti u Sijetlu.”
Već je čuo ovo; I dalje, bilo je razočaravajuće.
,,Oh,” promrmljao je, jedva se usuđujući da podigne pogled do njenog nosa. ,,Možda drugi put.”
,,Naravno,” složila se. Onda se ugrizla za donju usnu, kao da je zažalila što ga je ostavila s nadom. Sviđalo mi se to.

Erik iskorači i ode, krećući se u pogrešnom pravcu od svojih kola, njegova jedina misao bio je beg.
Prošao sam pored nje u tom trenutku i čuo njen uzdah olakšanja. Nasmejao sam se. Okrenula se na zvuk, ali ja sam zurio pravo, pokušavajući da sprečim da mi se usne iskrive od zabavljenosti.

Tajler je bio iza mene, skoro trčeći u žurbi da je stigne pre nego što se odveze. Bio je preduzimljiviji i samopouzdaniji od ostale dvojice; čekao je da pita Belu ovoliko dugo jedino jer je poštovao Majkovu prednost.

Želeo sam da ga vidim kako uspeva da je stigne iz dva razloga. Ako je – kao što sam počeo da sumnjam – sva ova pažnja nervirala Belu, želeo sam da uživam gledajući njenu reakciju. Ali, ako nije bila – ako je Tajlerov poziv bio onaj kom se nadala – onda sam to takođe želeo da znam.
Meni je izgledao je dosadno prosečno i nebitno, ali šta sam ja znao o Belinom ukusu?
Možda je volela prosečne mladice…
Stresao sam se na tu misao. Ja nikad ne bih mogao biti prosečan dečko. Koliko je licemerno od mene bilo što se postavljam za jednog od takmičara za njenu privrženost. Kako bi ikad moglo da je bude briga za nekog ko je bio, po bilo kojoj proceni, čudovište?

Bila je previše dobra za čudovište.

Trebalo je da je pustim da pobegne, ali me je moja neoprostiva radoznalost sprečila da uradim pravu stvar. Ponovo. Ali šta ako Tajler propusti svoju šansu sada, i samo je pozove posle, kad necu imati način da saznam ishod? Isparkirao sam svoj volvo na usku stazicu, blokirajući njen izlaz.
Emet i ostali su bili na svom putu, ali on im je objasnio moje čudno ponašanje, tako da su hodali veoma sporo, posmatrajući me, pokušavajući da otkriju šta sam to radio.

Gledao sam devojku u svom retrovizoru. Besno je gledala u zadnji deo mojih kola, ne susrećući moj pogled, izgledajući kao da je želela da vozi tenk umesto zarđalog ševroleta. Tajler je požurio u svoja kola i došao u red iza nje, zahvalan na mom neobjašnjivom ponašanju. Mahao joj je, pokušavajući da zadobije njenu pažnju, ali nije ga primetila. Pričekao je trenutak, a potom napustio svoj auto i dotumarao do njenog suvozačkog prozora. Pokucao je na staklo.
Poskočila je, a potom zbunjeno zurila u njega. Nakon sekunde, ručno je spustila prozor, izgledalo je da ima problem s tim.

,,Izvini, Tajlere,” rekla je iznerviranim glasom. ,,Zaglavljena sam iza Kalena.”
Rekla je moje ima grubim glasom – i dalje je bila besna na mene.
,,Oh, znam,” Tajler reče, neodvraćen njenim raspoloženjem. ,,Samo sam hteo da te pitam nešto dok smo zarobljeni ovde.”
Široko se cerio.
Bio sam zahvalan na načinu na koji je prebledela zbog njegovog očiglednog pokušaja.
,,Hoćeš li me pozvati na prolećnu igranku?” pitao je, sa ni tragom poraza u svom glasu.
,,Neću biti u gradu, Tajlere,” rekla mu je, dok je iznerviranost i dalje plamtela u njenom glasu.
,,Aha, Majk je to rekao.”
,,Zašto onda – ?” krenula je da pita.
Slegnuo je ramenima. ,,Nadao sam se da si ga samo elegantno odbijala.”
Njene oči zasijaše, a potom se ohladiše. ,,Žao mi je, Tajlere,” rekla je, uopšte ne zvučeči kao da joj je žao. ,,Zaista ću biti van grada.”
Prihvatio je taj izgovor, ne dotaknutog samopouzdanja. ,,U redu je. I dalje imamo maturu.” Otišao je natrag do svojih kola.

Bio sam u pravu što sam čekao na ovo.
Zgroženi izraz njenog lica nije imao cenu. Rekao mi je ono što ne bi tako očajnicki trebalo da želim da znam – da ona nije gajila osećanja ni za jednog od ovih ljudskih muškaraca koji su želeli da je osvoje.
Takođe, njen izraz lica je verovatno bio najsmešnija stvar koju sam ikad video.
Moja porodica je tada stigla, zbunjena činjenicom da sam se, za promenu, tresao od smeha, umesto da se ubilački mrštim na svakog u vidnom polju.

Šta je toliko smešno? Emet je želeo da zna.
Samo sam zavrteo glavom dok sam se takođe zatresao od novog smeha dok je Bela besno pokrenula svoj bučni motor. Izgledala je kao da ponovo priželjkuje tenk.
,,Idemo!” Rozali nestrpljivo siknu. ,,Prestani da budeš idiot. Ako možeš.”
Njene reči me nisu iznervirale – bio sam previše zabavljen. Ali uradio sam kako je tražila.
Niko mi se nije obratio na putu do kuće. Nastavio sam da se kikoćem s vremena na vreme, razmišljajući o Belinom licu.

Kada sam skrenuo na put – ubrzavajući sada, kad nije bilo svedoka – Alis je pokvarila moje raspoloženje.
,,Pa mogu li sada da pričam sa Belom?” iznenada je upitala, ne razmatrajući prvo reči, tako da mi nije dala upozorenje.
,,Ne,” prasnuo sam.
,,Nije fer! Šta čekam?”
,,Još uvek ništa nisam odlučio, Alis.”
,,Kako god, Edvarde.”
U njenoj glavi, Beline dve sudbine su ponovo bile jasne.
,,U čemu je poenta da je upoznaš?” promrmljao sam, odjednom mrzovoljan. ,,Ako ću je jednostavno ubiti?”
Alis je oklevala na sekund. ,,Imaš poentu,” priznala je.

Poslednji put sam skrenuo, brzinom od devedeset milja na sat, a onda zaškripeo do zaustavljanja na inč od zadnjeg zida garaze.
,,Uživaj u svom trčanju,” Rozali reče samozadovoljno, dok sam izlazio iz kola.
Ali nisam išao da trčim danas. Umesto toga, otišao sam u lov.
Ostali su trebali da love sutra, ali nisam sad sebi mogao da priuštim da budem zedan. Preterao sam, pijući više nego što je bilo potrebno, nalivajući se ponovo – mala grupa losova i jedan crni medved, na kog sam bio srećan da naletim u ovako rano doba godine. Bio sam toliko pun da mi je bilo nelagodno. Zašto to nije moglo biti dovoljno? Zašto je njen miris morao biti toliko jači od bilo čega drugog?

Lovio sam kako bi se pripremio za sledeći dan, ali, kad više nisam mogao da lovim i kada su falili sati da sunce izađe, shvatio sam da sledeći dan nije dovoljno uskoro.

Ponovo me je oblio hladan znoj kad sam shvatio da sam pošao da nađem devojku.
Raspravljao sam se sa samim sobom na putu do Forksa i moja manje plemenita strana je dobila raspravu, pa sam nastavio sa svojim neopravdanim planom.
Čudovište je bilo neumorno, ali dobro napojeno. Znao sam da ću moći da se držim na bezbednoj distanci od devojke.
Samo sam želeo da znam gde je.
Samo sam želeo da joj vidim lice.

Prošla je ponoć i Belina kuća je bila mirna i tiha. Njen kamionet je bio parkiran uz ivičnjak, a policijska kola njenog oca su bila uz put.
Nije bilo svesnih misli nigde u komšiluku. Na trenutak sam posmatrao kuću iz tame šume koja je ivici na istoku. Ulazna vrata će verovatno biti zaključana – to nije bio problem, osim toga što nisam hteo da ostavim polomljena vrata iza sebe kao dokaz. Odlučio sam da prvo probam prozor na gornjem spratu. Ne bi se mnogi ljudi zamarali instaliranjem katanca tamo.

Pretrčao sam otvoreno dvoriste i došao do kuće za pola sekunde. Dok sam visio sa nadstrešnice prozora na jednoj ruci, pogledao sam kroz staklo i dah mi se zaustavio.
Bila je to njena soba. Mogao sam da je vidim na jednom malom krevetu, njeni pokrivači su bili na podu, a njeni čarsavi uvijeni oko njenih nogu.
Dok sam gledao, umorno se okrenula i prebacila jednu ruku preko glave. Nije bučno spavala, barem ne večeras. Da li je osetila opasnost pored sebe?

Bio sam odbijen samim sobom dok sam je gledao kako se ponovo prevrće.
Kako sam ja bio ikako bolji od nekog bolesnog, špijunirajuceg idiota? Nisam bio nimalo bolji. Bio sam mnogo, mnogo gori.

Opustio sam svoje prste, dok sam se spremao da se pustim. Ali prvo sam dopustio sebi jedan dug pogled u njeno lice.
Nije bilo mirno. Male bore su bile između njenih obrva, uglovi njenih usana su bili spušteni. Njene usne zadrhtaše, a onda se razdvojiše.

,,U redu, mama,” promrmljala je.
Bela je pričala u snu.
Radoznalost buknu, nadjačavajući samo-odvratnost. Iskušenje koje su mi zadavale te nezastićene, nesvesne, izgovorene misli bilo je neverovatno frustrirajuće.
Pokušao sam da otvorim prozor i nije bio zaključan, iako se zaglavio zbog dugog neotvaranja.
Polako sam ga otvarao, grčeći se sa svakim bledim režanjem metalnog rama. Moraću da nađem neko ulje za sledeći put…
Sledeći put? Zavrteo sam glavom, ponovo zgađen.
Tiho sam se provukao kroz polu-otvoren prozor.
Soba joj je bila mala – nesređena, ali ne i nečista. Pored njenog kreveta su bile knjige na gomili, poleđina okrenutih ka meni, i razbacanih diskova pored njenog neskupog CD plejera – na vrhu je bila samo jedna kutija za nakit. Mnoštvo papira je okruživalo kompjuter koji je izgledao kao da je pripadao muzeju zastarele tehnologije. Cipele su bile na drvenom podu.

Veoma jako sam želeo da odem i pročitam naslove njenih knjiga i diskova, ali obećao sam sebi da ću se držati podalje; umesto toga sam otišao da sedim u staroj stolici za ljuljanje u dalekom uglu sobe.
Da li sam nekada stvarno smatrao da devojka prosečno izgleda? Pomislio sam na taj prvi dan i na odvratnost prema momcima koji su momentalno bili zaitrigirani njom. Ali kad se sada setim njenog lica u njihovim mislima, ne mogu da shvatim zašto je nisam odmah smatrao lepom. Činilo se kao očigledna stvar.

Upravo sada – sa svojom tamnom kosom rasutom oko svog bledog lica, noseći otrcanu majicu punu rupa i trenerku, crta lica opuštenih u besvesnosti, lagano radvojenih usana – oduzela mi je dah
Ili bi ga oduzela, pomislio sam krivo, da sam disao.
Nije progovarala. Možda joj se san završio.
Zurio sam u njeno lice i pokušavao da smislim neki način da budućnost učinim podnošljivom.

Nije bilo podnošljivo da je povredim. Da li je moj jedini izbor bio da je ponovo napustim?
Ostali sada nisu mogli da se raspravljaju sa mnom. Neće biti sumnji, ništa što bi vratilo nečije misli nazad na nezgodu.
Kolebao sam se kao ovog popodneva i ništa se nije činilo moguće.
Nisam mogao da se nadam da budem suparnik ljudskim momcima, bilo da su joj ti specifični momci bili dragi ili ne. Ja sam bio čudovište. Kako bi ona ikada mogla da me vidi kao nešto drugo? Kad bi znala istinu o meni, to bi je preplašilo i odbilo. Poput žrtve u horor filmu, pobegla bi, vrišteći u hororu.

Setio sam se njenog prvog dana na biologiji.. i znao da je to tačna reakcija kakvu bi imala.
Bilo je licemerno od mene da mislim da bi ona, da sam je ja pozvao da ide na tu glupu igranku, otkazala svoje žurno smišljene planove i pristala da ide sa mnom.
Nisam ja bio taj kome je bilo suđeno da mu kaže da. To je bio neko drugi, neko ljudski i topao. I ja čak nisam mogao da dozvolim sebi – jednog dana, kad to da bude izgovoreno – da ga lovim i ubijem, jer ga je ona zasluživala, ko god on bio. Zasluživala je sreću i ljubav sa bilo kim koga izabere.
Dugovao sam joj da sada uradim pravu stvar; nisam više mogao da se pretvaram da sam samo ja u opasnosti jer volim ovu devojku.

Posle svega, stvarno ne bi bilo bitno ako bi otišao, jer Bela nikada ne bi mogla da me vidi na način na koji ja želim. Nikad me neće videti kao nekog vrednog ljubavi.
Nikad.
Može li se mrtvo, zamrznuto srce slomiti? Osećao sam da bi moje moglo.
,,Edvarde,” Bela reče.
Zaledio sam se, zureći u njene neotvorene oči.
Da li se probudila, uhvatila me ovde? Izgledala je zaspalo, ali joj je glas bio tako jasan…
Tiho je uzdahnula, a onda se ponovo umorno pomeri, okrećući se na stranu – i dalje spavajući i sanjajući.

,,Edvarde,” nežno je promrmljala.
Sanjala me je.
Moze li mrtvo, zaleđeno srce ponovo da zakuca? Osećao sam da se moje spremalo.

,,Ostani,” uzdahnula je. ,,Ne idi. Molim te… ne idi.”
Sanjala me je, a čak nisam bio ni noćna mora. Želela je da ostanem s njom, tamo u njenom snu.

Mučio sam se da pronađem prave reči kako bih imenovao osećanja koja su protekla kroz mene, ali nisam imao dovoljno snažne reči da ih poduprem. Dug trenutak sam se davio u njima.
Kada sam se pribrao, više nisam bio isti čovek kakav sam bio pre.
Moj život je bio beskrajna, nepromenjiva ponoć. Mora, neosporno, uvek biti ponoć za mene. Pa kako je onda moguće da moje sunce izlazi sada, u sred moje ponoći?
Za vreme od kada sam pretvoren u vampira, od kada sam zamenio svoju dušu i svoju smrtnost za besmrtnost u pekućem bolu transformacije, bio sam zaista zamrznut. Moje telo se pretvorilo u nešto više nalik na kamen nego na telo, trajno i nepromenjivo. Ja sam, takođe, bio zaleđen – moj karakter, stvari koje volim i koje ne volim, moja raspoloženja i želje; svi su bili zamrznuti na mestu.
Isto je bilo i za ostale. Svi smo bili zamrznuti. Živi kamen.

Kada je za jednog od nas nailazila promena, bila je to retka i trajna stvar. Video sam kad se desila Karlajlu, a onda jednu deceniju kasnije Rozali. Ljubav ih je promenila na večan način, način koji nikad nije bledeo. Više od osamdeset godina je prošlo od kada je Karlajl pronašao Esme, a i dalje je gledao u nju očima prve ljubavi. Uvek će biti tako za njih.

Tako će uvek biti i za mene, takođe. Uvek ću voleti ovu krhku ljudsku devojku, ostatak mog bezgraničnog postanka.

Posmatrao sam njeno besvesno lice, osećajuci kako se ova ljubav prema njoj smešta u svaki delić mog kamenog tela.
Sada je spavala mirnije, sa blagim osmehom na usnama.
Uvek ću je gledati, počeo sam da shvatam.
Voleo sam je, tako da cu pokušati da budem dovoljno jak da je napustim. Znao sam da sada nisam bio toliko jak. Radiću na tome. Ali možda sam bio dovoljno snažan da preokrenem budućnost.

Alis je videla samo dve mogućnosti za Belu, i sada sam ih obe razumeo.
To što je volim me neće sprečiti da je ubijem ako sebi dopustim greške.
Ali nisam mogao da osetim čudovište sada, nisam ga mogao naći nigde u sebi. Možda ga je ljubav zauvek ućutkala. Kad bih je sada ubio, to ne bi bilo namerno, već samo užasna nezgoda.

Moraću da budem prekomerno pažljiv. Nikada, baš nikada, neću moći da dopustim sebi da ne budem. Moraću da kontrolišem svaki svoj dah. Uvek cu morati da održavam opreznu distancu.
Neću praviti greške.
Konačno sam razumeo drugu budućnost. Ranije sam bio zbunjen tom vizijom – šta bi se to moglo dogoditi što bi prouzrokovalo da Bela postane zatocenik ovom besmrtnom polu-životu?

Sad - razoren žudnjom za devojkom – mogao sam da razumem kako bi mozda, u neoprostivoj sebičnosti, zamolio svog oca za tu uslugu. Da ga pitam da oduzme njen život i njenu dušu, kako bih mogao da je zauvek zadržim.
Zasluživala je bolje.

Ali video sam još jednu budućnost, još jednu tanku žicu kojom bih možda mogao da idem, ako bih mogao da održavam ravnotežu.
Da li sam to mogao? Da budem sa njom i da je ostavim ljudskim bićem?
Oprezno sam udahnuo, pa onda još jednom, puštajući da njen miris kola kroz mene kao vatra. Soba je bila puna njenog parfema; njen prijatan miris ležao je na svakoj površini. Moja glava je plivala u njemu, ali borio sam se protiv vrtoglavice. Moraću da se naviknem na ovo, ako sam nameravao da započnem bilo kakvu vrstu veze sa njom. Još jednom sam udahnuo, plameni udah.
Gledao sam je kako spava, sve do izlaska sunca iza istočnih oblaka, planirao i disao.
Stigao sam kući upravo onda kad su ostali otišli u školu. Brzo sam se presvukao, izbegavajući Esmine ispitujuće oči. Videla je grozničav sjaj na mom licu i osetila je i brigu i olakšanje.
Moja duga potištenost ju je bolela i bilo joj je drago što se izgleda završila.

Otrčao sam u školu, stižući par sekundi kasnije od ostalih. Nisu se okrenuli, iako je barem Alis sigurno znala da sam stajao ovde, u gustom drveću koje je graničilo trotoar. Sačekao sam dok niko nije gledao, a onda neprimetno izašao iz šume na parking pun automobile.

Čuo sam Belin kamionet kako brunda iza ugla i zaustavio sam se iza suburbana, odakle sam mogao da gledam, a da ne budem viđen.
Dovezla se na parking, besno zureći u moj volvo dug trenutak pre nego što se parkirala na jedno od najudaljenijih mesta, namrgođenog lica.
Bilo je čudno setiti se da je verovatno još uvek bila ljuta na mene, i to sa dobrim razlogom.

Želeo sam da se nasmejem sam sebi – ili da šutnem samog sebe. Sva moja planiranja su bila potpuno besmislena, ako i njoj nije bilo stalo do mene, zar ne? Njen san je mogao biti o nečemu potpuno besmislenom. Bio sam tolika arogantna budala.

Pa, bilo je mnogo bolje za nju ako joj nije bilo stalo do mene. To me neće sprečiti da je uhodim, ali daću joj upozorenje dok to budem radio. Dugovao sam joj to.
Tiho sam pošao napred, pitajući se koji je najbolji način da joj se približim.
Ona je to učinila lakim. Ključ od njenog kamioneta joj je isklizeo niz prste dok je izlazila i upao u duboku baru.
Sagnula se dole, ali ja sam do njega došao prvi, nalazeći ga pre nego što je morala da stavi svoje prste u hladnu vodu.
Naslonio sam se na njen kamionet dok je zurila, a potom se uspravila.

,,Kako ti to uspeva?” pitala je.
Da, još uvek je bila besna.
Ponudio sam joj kljuc. ,,Šta to?
Ispružila je ruku i ja sam ispustio ključ u njen dlan. Duboko sam udahnuo, udišući njen miris.
,,Da se pojaviš iz vedra neba,” razjasnila je.
,,Bela, nisam ja kriv sto ti imas izuzetno slabu moć zapažanja.” Reči su bile neozbiljne, skoro šala. Da li je bilo ičega što nije videla?

Da li je čula kako se moj glas obavio oko njenog imena kao da ga miluje?
Besno me je gledala, ne ceneći moj humor. Njeni otkucaji srca se ubrzaše – zbog besa? Zbog straha? Nakon trenutka, spustila je pogled.
,,Čemu onaj zastoj sinoć?” pitala je, ne susrećući moj pogled. ,,Mislila sam da bi trebalo da se praviš da ne postojim, a ne da me nerviraš do smrti.”
I dalje veoma besna. Trebaće truda da izgladim stvari s njom. Setio sam se svoje odluke da budem iskren s njom…

,,To je bilo radi Tajlera, ne radi mene, Morao sam da mu pružim priliku.” A onda sam se nasmejao. Nisam to mogao da sprečim kad sam pomislio na njen jučerašnji izraz lica.

,,Ti ‘ izustila je, a onda stala, izgleda previše besna da bi dovršila.
Tu je bio – isti izraz. Ugušio sam još jedan nalet smeha. Već je bila dovoljno ljuta.
,,I ne pravim se da ne postojiš,” dovršio sam. Bilo je dobro održavati stvari neobaveznim, zadirkujućim. Neće razumeti ako joj dopustim da vidi kako sam se stvarno osećao. Preplašio bih je. Morao sam da kontrolišem svoja osećanja, da održavam stvari opuštenim…
,,Znači, pokušavaš da me iznerviraš do smrti? Budući da Tajlerov karavan nije odradio posao?”
Brzi blesak besa je proleteo kroz mene. Zar je stvarno mogla da veruje u to?
Bilo je iracionalno od mene da budem tako osuđujući – ona nije znala za transformaciju koja se dogodila tokom noći. Ali svejedno sam bio besan.

,,Bela, pričaš besmislice,” prasnuo sam.
Lice joj se zarumenelo i okrenula mi je leđa. Počela je da odlazi.
Kajanje. Nisam imao pravo da budem besan.
,,Čekaj,” zamolio sam.
Nije se zaustavila, pa sam je pratio.
,,Izvinjavam se, to je bilo nepristojno. Ne kažem da nije tačno” – bilo je apsurdno zamišljati da je želim povređenu na bilo koji način - ,,ali svejedno je bilo nepristojno što sam to rekao.”
,,Zašto me ne ostaviš na miru?”
Veruj mi, želeo sam da kažem. Pokušao sam.
Oh, i takođe, bedno sam zaljubljen u tebe.
Opušteno.

,,Hteo sam da te pitam nešto, ali si me skrenula sa teme.” Tek sad mi je pao na pamet pravac akcije i nasmejao sam se.
,,Da li ti imas poremećaj podeljene ličnosti?”pitala je.
Mora da je tako izgledalo. Moje raspoloženje je bilo eksplozivno, toliko novih emocija proticalo je kroz mene.
,,Ponovo to radiš,” utvrdio sam.
Uzdahnula je. ,,Dobro onda. Šta hoćeš da pitaš?”
,,Pitao sam se da li bi možda, one druge subote…” gledao sam kako šok preleće preko njenog lica i ponovo se nasmejao. ,,Znaš, na dan prolećne igranke – “
Presekla me je, konačno susrećući moj pogled opet. ,,Da li ti to pokušavaš da budeš duhovit?”
Da. ,,Hoćeš li mi dopustiti da završim?”
Čekala je u tišini, gornjih zuba zarivenih u donju usnu.

Taj pogled me je na sekundu odvratio. Čudne, nepoznate reakcije su se zakomešale duboko u mom zaboravljenom, ljudskom srcu. Pokušao sam da ih rastresem kako bih mogao da igram svoju ulogu.
,,Čuo sam kako govoriš da moraš u Sijetl tog dana i pitao sam se da li ti treba prevoz?” ponudio sam. Shvatio sam da, bolje nego da je samo ispitujem o njenim planovima, mogao bih da ih podelim.

Belo je zurila u mene. ,,Šta?”
,,Da li želiš prevoz do Sijetla?” Sam u kolima s njom – moje grlo je gorelo na pomisao toga. Duboko sam udahnuo. Navikni se na to.
,,Sa kim?” pitala je, očiju ponovo krupnih i zbunjenih.
,,Sa mnom, očigledno,” polako sam rekao.
,,Zašto?“
Da li stvarno bio toliki šok što sam želeo njeno društvo? Mora da je dodala najgore moguće značenje mom prethodnom ponašanju.
,,Pa,“ rekao sam sto sam ležernije mogao, ,,Planirao sam da idem u Sijetl u sledećih nekoliko nedelja, a, da budem iskren, nisam siguran da tvoj kamionet može to da podnese.“ Bilo je bezbednije da je zadirkujem nego da dopustim sebi da budem ozbiljan.
,,Moj kamionet radi sasvim dobro, hvala ti na brizi,“ rekla je istim, iznenađenim glasom. Ponovo je počela da odlazi. Održavao sam korak s njom.
Nije zapravo rekla ne, tako da sam igrao na tu prednost.

Hoće li reći ne? Šta ću uraditi ako kaže?
,,Ali može li tvoj kamionet da stigne tamo s jednim rezervoarom?“
,,Ne vidim zašto se to tebe tiče,“ zarežala je.
To i dalje nije bilo ne. Srce joj je ponovo brže zakucalo, dah joj se ubrzao.
,,Nepotrebno trošenje ograničenih resursa se tiče svakoga.“
,,Iskreno, Edvarde, ne mogu da te pratim. Mislila sam da ne želiš da budeš moj prijatelj.“
Drhtaj je prošao kroz mene kada je izgovorila moje ime.
Kako da održavam stvari opuštenim, a da u isto vreme budem iskren? Pa, bilo je važnije biti iskren. Posebno kod ove stvari.

,,Rekao sam da bi bilo bolje da nismo prijatelji, a ne da to ne želim.“
Oh, hvala, sad si mi sve razjasnio,“ rekla je sarkastično.
Zaustavila se, ispod ivice krova kafeterije, i ponovo susrela moj pogled. Otkucaji srca joj se ubrzaše. Da li se plašila?
Pažljivo sam izabrao reči. Ne, nisam mogao da je ostavim, ali možda će ona biti dovoljno pametna da ostavi mene, pre nego što bude bilo prekasno.

,,Bilo bi ti… razboritije da ne budeš moj prijatelj.” Zureći u istopljenu čokoladnu dubinu njenih očiju, izgubio sam kontrolu nad opuštenim. ,,Ali umoran sam od nastojanja da se držim podalje od tebe, Bela.” Ove reči su gorele sa previše žestine.
Disanje joj je zaustavilo, i bio je potreban sekund da ponovo započne, što me je zabrinulo. Koliko sam je preplašio? Pa, saznaću.

,,Hoćeš li ići u Sijetl sa mnom?” pitao sam, da raščistim stvari.
Klimnula je glavom, a srce joj glasno zalupa.
Da. Meni je rekla da.
A onda me je svesnost porazila. Koliko će je ovo koštati?
,,Stvarno bi trebalo da se držiš podalje od mene,” upozorio sam je. Da li me je čula? Da li će pobeći od budućnosti koju sam imao za nju? Zar nisam mogao ništa da uradim da je spasem od sebe?
Opušteno, viknuo sam na sebe. ,,Vidimo se na času.”
Morao sam da se koncentrišem da ne bih potrčao dok sam lebdeo.

Bio sam u pravu kada sam cekao ovo.
Uzasnut izraz na njenom licu je bio neprocenjiv. Reklo mi je ono sto nisam trebao tako ocajnicki da zelim- da ona nije imala osecaja za ljude muskog pola koji su zeleli da joj sude.
Takodje, njen izraz je verovatno bio nesto najsmesnije sto sam ikada video.
Moja porodica je stigla tada, zbunjena cinjenicom da za promenu ja, umirem od smeha, nego da streljam svakoga smrtnosnim pogledom.
Sta je toliko smesno? Emet je zeleo da zna.
Samo sam drmao glavom dok, sam opet umirao od smeha, kad je Bella palila svoj bucni motor ljutito. Izgledala je kao da je zelela da ponovo napuni rezervoar.
“Hajdemo” Rozali je prosiktala nestrpljivo. “ Prestani da budes kreten. Ako mozes”.
Njene reci me nisu nervirale – previse sam bio zabavljen. Ali ucinio sam ono sto je trazila.
Niko nije razgovarao sa mnom na putu do kuce. Nastavio sam da se smeskam, na svaku pomisao Belinog lica.
Kada sam skretao-ubrzavajuci sada kada vise nije bilo svedoka-Alis je pokvarila moje raspolozenje.
Pa, je l' mogu sad da razgovaram sa Belom? – pitala je iznenada, bez biranja reci, i ne davajuci mi upozorenje.
“Ne” - rekao sam.
“Nije fer! Sta ja cekam?”
“Nisam jos nista odlucio, Alis”
“Kako god, Edvarde.”
U njenoj glavi Beline dve sudbine su ponovo bile jasne.
“ U cemu je poenta, ako sazna?” Promumlao sam iznenada ogorcen. “ Ako cu je samo ubiti?”
Alis je oklevala na sekundu. “ U pravu si,” priznala je.
Usao sam u konacno skretanje sa devedeset milja na sat, i zakocio na centimetar od zadnjeg zida garaze.
“Uzivaj u trcanju” Rozali je rekla podmuklo, dok sam izlazio iz auta.
Ali, danas nisam otisao na trcanje. Umesto toga otisao sam u lov.
Ostali su isplanirali da odu u lov sutra, ali nisam mogao sebi da priustim da budem zedan sada.
Preterao sam, popio sam vise nego sto je potrebno, prezasitio sam se opet – mala grupa jelena i jedan crni medved, imao sam srece sto sam nabasao na njih u ovo rano doba godine.Bio sam toliko pun, da mi je bilo neudobno. Zasto to nije dovoljno? Zasto mora njen miris da bude jaci od bilo cega drugog?
Lovio sam, pripremajuci se za sledeci dan,ali kada nisam mogao vise da lovim i kada je sunce bilo satima i satima udaljeno od izlaska,znao sam da sledeci dan nije dovoljno blizu.
Nervoza je bila sve veca, kada sam shvatio da cu ici da pronadjem devojku.
Svadjao sam se sa samim sobom sve vreme, na putu do Forksa, ali moja manje plemenita strana je pobedila, i onda sam nastavio sa svojim neodobrenim planom.
Cudoviste je bilo nemirno, ali dobro nahranjeno. Znao sam da cu se drzati na sigurnoj distanci od nje. Jedino sam zeleo da znam gde je ona. Samo sam zeleo da vidim njeno lice.
Prosla je ponoc, a Belina kuca je bila mracna i tiha. Njen kamion je bio parkiran uz ivicnjak, policijski auto njenog tate na prilazu. Niko nije bio budan u komsiluku.
Gledao sam njenu kucu na trenutak iz mraka sume sa kojom se granicila na istoku.
Prednja vrata su verovatno zakljucana – nije problem, jedino sto nisam zeleo da iza sebe ostavim slomljenu kvaku, kao dokaz.
Odlucio sam da prvo probam sa prozorom na spratu. Ne bi se mnogo ljudi mucilo da stavi bravu gore.
Presao sam dvoriste i skenirao sam kucu za pola sekunde. Visio sam na ivici prozora jednom rukom, pogledao sam kroz prozor i dah mi je zastao.
To je bila njena soba. Mogao sam da je vidim na malom krevetu, njen pokrivac na podu, a njene plahte umotane oko njenih nogu. Dok sam gledao, ona je spavala spokojno i prebacila jednu ruku preko glave. Nije spavala mirno, barem ne ove noci. Da li je osetila opasnost blizu sebe?
Bio sam gnevan prema samom sebi dok sam ponovo gledao njeno bacakanje. Kako sam ja bio bolji od nekog bolesnog gada?
Ja nisam bio nimalo bolji. Ja sam mnogo,mnogo gori.
Opustio sam prste, da mogu da skocim. Ali prvo sam sebi dopustio jedan dugacak pogled na njeno lice.
Nije bilo spokojno. Mala bora bila je izmedju njenih obrva, uglovi njenih usana bili su izvrnuti prema dole. Njene usne su zadrhtale, a onda su se razdvojile.
“U redu, mama” - promrmljala je.
Bella je pricala u snu.
Znatizelja je buktala,nadjacavajuci samo-gadjenje.Draz tih nezasticenih,nesvesno izgovorenih misli je bila neverovatno primamljiva.
Pokusao sam da otvorim prozor,nijebio zakljucan,iako se zaglavio zbog dugog neupotrebljivanja.Lagano sam ga gurao u stranu grceci se na svaki jedva primetan jecaj metalnog rama.Sledeci put moram doneti neko ulje...
Sledeceg puta? Drmnuo sam glavom,ponovo gnevan.
Usao sam tiho kroz polu otvoren prozor.
Njena soba je bila mala-neorganizovana,ali uredna.Knjige su bile na gomili na podu pored njenog kreveta sa koricama koje su bile suprotno okrenute od mene,Cd-evi su bili razasuti oko njenog jeftinog CD plejera-na vrhu je bio ram.Naslagani papiri su uokviravali kompijuter koji je izgledao kao da pripada muzeju zastarele tehnologije. Cipele su bile razbacane na drvenom podu.
Jako sam zeleo da procitam nazive njenih knjiga i Cd-eva,ali sam obecao sebi da cu odrzati distancu; umesto toga,otisao sam da sednem na staru stolicu za ljuljanje u dalekom uglu sobe.
Da li sam ikada razmisljao o njenom prosecnom izgledu? To sam pomislio prvog dana,i gadili su mi se momci koje je odmah zaintrigirala.Ali kada se sada setim njenog lica u njihovim umovima,ne mogu da shvatim zasto odmah nisam shvatio da je prelepa.Izgleda da je to ocigledno.
Upravo sada-svojom tamnom kosom koja je divlje uokvirila njeno bledo lice,noseci isnosenu majcu punu rupa i
starom trenerkom,njene crte lica su se odmarale u nesvesnosti,njene pune usne su se lagano razdvojile-oduzela mi je dah. Ili bi mi ga oduzela,pomislio sam izopaceno,da disem.
Nije progovorila.Mozda se njen san zavrsio.
Zurio sam u njeno lice pokusavajuci da smislim neki nacin koji ce uciniti buducnost podnosljivom.
Ne bih podneo da je povredim.Da li to znaci da je jedini izbor koji imam da ponovo odem?
Drugi se sada ne mogu raspravljati sa mnom.Moje odsustvo nece nikoga dovesti u opasnost.Nece biti sumnji,nicega sto ce necije misli vratiti na nesrecu.
Odmahnuo sam kao sto sam ovo popodne.i nista nije izgledalo moguce.
Nisam mogao da se nadam suprostavljanju ljudskim momcima,bez obzira da li su je privlacili ili ne.Ja sam bio cudoviste.Kako me moze videti drugacije?Kada bi znala istinu o meni,uplasila bi se i zgadio bih joj se.Kao zrtva u horor filmu,bezala bi,preplaseno vristeci.
Secao sam se njenog prvog dana na biologiji...i znao sam da je to bila prava reakcija sa njene strane.
Bilo je budalasto misliti da bi ona ako bih ja bio taj koji ce je pozvati na igranku,odustala od svojih naglo-napravljenih planova i slozila se da ide sa mnom.
Ja nisam bio onaj kome je sudjeno da kaze da.To je bio neko drugi,neko ljudski i topao.I nikada ne mogu dopustiti sebi-jednog dana,kada to da bude izgovoreno-da ga pronadjem i ubijem,jer ga je zasluzila,ko god on bio.Zasluzila je srecu i ljubav sa bilo kime koga izabere.
Dugovao sam joj da sada uradim pravu stvar;ne mogu vise da se pretvaram da sam samo u opasnosti volevsi ovu devojku.
Posle svega,zaista nije bilo bitno da li cu otici,jer me Bela nikada nece videti na nacin na koji bih ja zeleo.Nikada me nece videti kao nekoga dostojnog ljubavi.
Nikada.
Da li mrtvo,zaledjeno srce moze da pukne? Osecam da moje moze.
"Edvard,"Bela je rekla.
Zaledio sam se,zureci u njene zatvorene oci.
Da li se probudila,zatekla me ovde? Izgledalo je kao da spava ipak njen glas je bio tako jasan...Ceznjivo je uzdahnula i tada se ponovo nemirno pomerila,okrecuci se na stranu-i dalje cvrsto spavajuci i sanjajuci.
"Edvard"promrmljala je nezno.
Sanjala je mene.
Da li mrtvo,zaledjeno srce moze ponovo da kuca? Izgledalo je da se moje sprema.
"Ostani," ceznjivo je rekla."Ne idi.Molim te...ne idi."
Sanjala je mene i to nije bio kosmar.Zelela je da ostanem sa njom,tu u njenom snu.
Borio sam se da nadjem ime za osecanja koja su plovila kroz mene,ali nisam nasao dovoljno jake reci da to zaustave.Za,dug trenutak,davio sam se u njima.
Kada sam izasao na povrsinu,nisam bio isti kao pre.
Moj zivot je bio beskrajan,nepromenjena ponoc.Mora,po potrebi,za mene uvek biti ponoc.Pa kako je bilo moguce da sunce izlazi sada,usred moje ponoci?
Za vreme kada sam postao vampir,menjanje moje duse i smrtnosti za besmrtnost u bolu preobrazaja koji je przio,zaista sam bio zaledjen.Moje telo se pretvaralo u nesto vise poput kamena nego poput mesa,u trajanju i nepromenljivosti. Ja sam se takodje zaledio kao i moja licnost,ono sto volim i ne volim,moja raspolozenja i moje zelje;svi su bili fiksirani na mestu.
Tako je bilo i ostalima. Svi smo bili zaledjeni.Zivi kamen.
Kada je promena zahvatila nekoga od nas,to je bila retka i stalna stvar.Video sam da se to desilo sa Karlajlom,i onda deceniju kasnije sa Rozali.Ljubav ih je promenila na vecni nacin,nacin koji nikada nece izbledeti.Proslo je vise od osamdeset godina otkad je Karlajl pronasao Esme,pak on je i dalje gleda istrajnim ocima prve ljubavi. Uvek je tako sa njima.
Tako ce takodje uvek biti i sa mnom.Uvek cu voleti ovu krhku ljudsku devojku,do kraja mog bezgranicnog postojanja.
Zurio sam u njeno nesvesno lice,osecajuci kako ova ljubav prema njoj zauzima svaki deo mog kamenog tela.
Sada je spavala mirnije,sa blagim osmehom na usnama.
Uvek je gledajuci,pocinjao sam da planiram.
Voleo sam je,i nikada necu biti dovoljno jak da je napustim.Znao sam da sada nisam toliko snazan.Moram raditi na tome.Ali mozda sam dovoljno jak da nadmudrim buducnost.
Alis je videla samo dve buducnosti za Belu,i sada sam ih razumeo obe.
To sto je volim me nece zadrzati da je ubijem ako sebi dopustim da napravim greske.
Pak sada nisam osecao cudoviste,nisam mogao da ga nadjem nigde u sebi.Mozda ga je ljubav utisala zauvek.Ako bih je sada ubio,to nece biti namerno,bice samo strasna nesreca.
Moram biti bezgranicno pazljiv.Nikada necu biti sposoban da spustim svoj stit.Moracu da kontrolisem svaki dah.Moracu uvek da odrzavam opreznu distancu.
Necu praviti greske.
Napokon sam razumeo tu drugu buducnost.Ta vizija me zaslepela-sta bi se moglo desiti sto ce proizvesti da Bela postane zarobljenik ovog besmrtnog polu-zivota? Sada-skrsen u zelji za tom devojkom-mogao sam da razumem kako bih mogao,neoprostivo sebicno,da zamolim svog oca za tu uslugu.Da zatrazim od njega da joj oduzme zivot i dusu da bih ja mogao da je zauvek zadrzim.
Zaluzila je bolje.
Ali video sam jos jednu buducnost,tanku zicu po kojoj bih se mogao kretati,ako zadrzim svoju ravnotezu.
Da li bih to mogao da uradim? Da budem sa njom i da je ostavim kao coveka?
Obazrivo sam duboko udahnuo,pa jos jednompustajuci da njen miris gori u meni kao veliki pozar.Soba je bila ispunjena njemim parfemom;njen miris se nalazio na svemu.U glavi mi se pomutelo,ali sam se borio protiv vrtenja.Moracu da se naviknem na ovo,ako nameravam da sa njom odrzavam bilo kakvu vezu.Uzeo sam jos jedan dubok,goreci dah.
Gledao sam je kako spava dok se sunce nije zarumenelo iza istocnih oblaka,goreci i disajuci.
Stigao sam kuci kada su ostali otisli u skolu.Brzo sam se presvukao,izbegavajuci Esmine znatizeljne oci pune pitanja.Videla je blago razvedrenje na mom licu i osetila je i brigu i olaksanje.Moja bezvolja ju je povredila,i bilo joj je drago sto je tome izgleda dosao kraj Pozuri sam us kolu,dolazeci par minuta
ranije nego moja braca I sestre..nisu se okrenuli.Doduse Alis u najmanju ruku mora znati da sam stajao
tamo u gustoj sumi na rubu poplocanog puta.Cekao sam dok niko nije pogledao I
onda poceo da koracam opusteno od drveca do pretrpanog parkiralista.


Cuo sam Belin kamionet kako tandrka u cosku I
stao iza Suburbana,gde sam mogao da je gledam a da me ona ne ugleda.Usla je u
mesto,Gledajuci u moj Volvo jedan dug trenutak,parkirala se na najdalje mesto
do mog auta,sa namrstenim izrazom na licu.


Bili je cudno misliti da je I dalje ljuta na
mene,sa dobrim razlogom.


Hteo sam da se nasmejem sebi-ili da se
udarim.Sve moje zelje I planovi su bili sporni,ako nije marila za mene, nije
li?Njen san moze biti o necemu potpuno neposrednom.Bio sam arogantna budala.


Pa bilo bi bolje po nju,ako ne mari za mene.To
me ne bi zaustavilo sa gonenjem,ali mozda ce joj to dati upozorenje.Duguvao sam
joj to.


Koracao sam tiho,pitajuci se kako postici to.


Napravila je lako.Kljucevi su joj ispali kroz
ruku I pali u baru.


Sagnula se ka dole,ali stigao sam prvi
vracajuci ih pre nego sto je stavila ruke u hladnu vodu.


Nagnuo sam se nasuprot njenom kamionetu ,ona se
ispravila I rekla iskreno


“Kako uspevas?”-zaahtevala je.


Da,I dalje je bila ljuta na mene.


“Sta to”-drzala je otvoren dlan,I ja sam joj
ubacio kljuceve u saku.Duboko sam uzdahnuo.osecajuci njen miris.


“Da se pojavis iz vedra neba?”-objasnila je.


“Bela nisaj ja kriv,sto imas slabu moc
zapazanja.”-reci su bile izvrnute,zamalo kao sala.Da li je bilo nesto sto nije
videla?


Da li je cula moj glas maskira oko njenog imena
udvarljivo?


Gledala je u mene,ne shvatajuci salu.Njeno srce
se ubrzalo-Zbog Ljutnje?Straha?Posle jednog trenutka pogledala je ka dole.


“Zasto si sinoc izazvao zastoj?”-rekla je ne
gledajuci u moje oci-“Mislila sam da bi trebalo da se pravis da ne
postoji,umesto sto me zestoko nerviras”.


I dalje veoma ljuta.Hteo sam da ispravim stvari
sa njom.Setio sam se svoje istine koju sam nrekao da cu govoriti.


“To je bilo radi Tajlera,ne radi mene.Morao sam
da mu pruzim priliku”.i onda sam se zakikotao,nisam mogao da izdrzim,setio sam
se njenog sinocnog izraza.


“Ti…”-krenula je ,a onda prestala,izgledajuci
previse besno da bi nastavila.Opet je bio tu-izraz lica.Nisam moago da se
zaustavim ponovo sam se nasmejao.


“I ne pretvaram se da ne postojis”-rekao
sam.Bilo je dobro drzati stvari ovako,obicno,sa zadirkivanjem.


Ne bi razumela kad bih joj rekao kako se
stvarno osecam.


Uplasio bih je.Treba da drzim te stvari u sebi.


“Znaci pokusavas zestoko da me nerviras?Buduci
da Tajlerovom karavanu nije uspelo?”-Brza ljutnja joj je blesnula u ocima.Kako
je iskreno mogla da veruje u to?


Iritiralo me je to zato sto je zvucalo kao
psovka.Zaista nije viela transformaciju za jednu noc.Ali I dalje sam bio ljut.


“Bela pricas besmislice”-prasnuo sam.





Lice joj se porumenelo,I okrneula se od
mene.Pocela je da odlazi.


“Stani”-zamolio sam.


Nije stao,pa sam poceo da je pratim.


“Izvini to je bilo nepristojno”-“Ne kazem da
nije tacno”bilo je besmisleno zamisliti da zelim je povrediti na taj
nacin.-“Ali svejedno je napristojno sto sam to rekao”


“Zasto me ne ostavis na miru?”


Veruj mi..Pomislio sam.Probao sam


A da usput zaljubljen sam u tebe.


Drzacu se onoga.


“Hteo sam nesto da te pitam ,ali si skrenula sa
teme”-naravno,zakikotao sam se.


“a ti nemas poremecaj licnosti?”


Mogla je videti an taj nacin..Moje lutajuce raspolozenje se toliko pormenilo.


“Radis to ponovo”rekao sam.


Uzdahnula je “Dobro,onda.Sta hoces da me pitas?
”


“Pitao sam se bi li ti mozda ,one druge
subote-gledao sam shok na njenom licu,I zakikotao se-,znas na dan prolecne
igranke”-Presekla me je,konacno pogledajuci u moje oci.


“Pokusavas li ti da budes zabavan?”


da.”Hoces li me molim te dozvoliti da zavrsim”.


Cekala je u tisini,grizuci njenu neznu donju
usnu.


Prikaz me je je ometeo na par
trenutaka.Nepoznate reakcije su polako prodirale u moje ljudske zaboravljene
osobine.Pokusao sam da ih sklonim,da bih odigrao svoju ulogu.


“Cuo sam da si rekla kako tog dana ides u
Sijetl,pa sam se pitao treba li ti prevoz/”-Ponuduo sam se.Razumeo sam,mozda da
ne moram da je ispitujem o planowima,mozda mogu da ucestvujem u njima.


Gledala je belo u mene”Sta?”


“Da li zelis voznju do Sijetla?”-Sam sa njom u
kolima,Grlo mi se zapalilo.Duboko sam uzdahnuo.Predji preko toga-pomislio sam.


“Sa Kim?”-pitala,je ponowo u ocima je imala
zbunjenost.


“Sa mnom,ocigledno”-rekao sam sporo.


“Zasto?”


Zar je toliki sok da ja zelim njeno
drustvo?Sigurno je izvukla najgore iz mog nepristojnog ponasanja.


“Pa planirao sam da idem u Sijetl u sledecih
nekoliko Nedelja,a ruku na srce ,nisam siguran da tvoj kamionet moze to da
podnese.”


“Moj kamionet radi sasvim dobro,hvala na brizi”


Rekla je iznenadjenim tonom.Pocela je ponovo da
hoda.Pratio sam je.Nije morala da kaze ne.


Da li ce reci ne?Sta ako kaze ?


“Ali moze li tvoj kamionet da stigne tamo sa
jednim rezervoarom?”


“Ne znam zasto se to tebe tice”


To I dalje nije bilo Ne.Njeno srce je pocelo da
ubrzava,disanje brze.


“Nepotrebno trosenje ogranicenih resurs tise se
svakoga”


“Ozbiljno Edvarde,Ne mogu da te pratim.Mislila
sam da ne zelis da budes moj prijatelj”-zadrhtao sam dok je govorila moje ime.


Sada drzati se bezbriznosti I biti iskren u
isto vreme?Pa,to je bilo vaznije od iskrenosti.


Specijalno u ovoj tacki.


“Rekao sam da bi bilo bolje da nismo
prijatelji,a ne da ne zelim to”


“Oh,hvala sad si mi sve objasnio”-rekla je
sarkasticno.


Stala je,kod ivice kafeterijskog stola,I
pogledala u mene ponovo.Njeno srce je ubrzalo.Dali se plasila?


Izabrao sam reci pazljivo.Ne,nisam mogao da je
napustim ali mozda ona pobegne od mene,pre nego sto bude prekasno.


“Bilo biti..razboritije da mi ne budes
prijateljica”Gledao sam u njene duboke cokoladne oci,gluma je nestala.


“Ali umoran sam da se klonim tebe Bela”-reci su
izasle sa previse ubedjenja.


Njeno disanje j prestalo,I sekunda joj trebala
da se povrati,to me je zabrinulo.


Koliko sam je uplasio?Pa saznacu.


“Hoces sa mnom do Sijetla?”-zahtevao sam,belo.


Klimnula je glavom,srce joj je slabo kucalo.


Da.Rekla je da meni.


A onda sam se pomislio-Da li ce je to kostati?


“Stvarno bi trebalo da se klonis mene”upozorio
sam je .Da li me je cula?Da li ce izbeci pretnju u buducnosti koju donosim.


Da li je postojalo nesto sto bi je spasilo od
mene?


Drzi se plana/Pomislio sam.”Vidimo se na
casu”rekao sam.


Trebao sam da se koncetrisem da ne bih pobegao,tako
sam se osecao.