1.poglavlje

Ovo je bilo doba dana kada sam želio da mogu spavati. Srednja škola.

Ili je pakao prava riječ? Ako je postojao ikakav način da okajem svoje grijehe, ovo se moralo nekako ubrojiti.
Dosada nije bila nešto na što sam navikao; svaki se dan činio nemoguće dosadnijim od prethodnog.

Pretpostavljam da ovo i je moj način spavanja – ako je san definiran kao inertno stanje između aktivnih perioda.

Zurio sam u pukotine na zidu u udaljenom kutu kantine, zamišljajući uzorke kojih tamo nije bilo.
Bio je to jedan način na koji sam mogao utišati glasove koji su žuborili poput toka rijeke u mojoj glavi.

Nekoliko stotina tih glasova ignorirao sam iz dosade.

Kad pričamo o ljudskom umu, čuo sam već sve i zatim još malo.

Danas su sve misli bili obuzete trivijalnom dramom novog dodatka malom broju učenika ove škole.
Trebalo im je tako malo da dignu strku. Vidio sam novo lice ponovno i ponovno u mislima iz svakog kuta.
Samo obična ljudska djevojka. Uzbuđenje oko njenog dolaska je bilo umarajuće predvidljivo – kao kad djetetu pokažeš sjajnu stvarčicu.
Polovica muškog djela škole je, poput ovaca, zamišljala kako se zaljubljuju u nju, samo zato jer je bila nešto novo što su mogli gledati.
Uložio sam još malo truda da ih sve utišam.

Samo sam četiri glasa blokirao iz poštovanja, a ne mrskosti: moju obitelj, moja dva brata i dvije sestre,
koji su bili već toliko navikli na nedostatak privatnosti u mojoj blizini da su rijetko uopće razmišljali o tome.
Dao sam im onoliko privatnosti koliko sam mogao.
Pokušavao sam ne slušati ako sam mogao utjecati na to.

Pokušavao koliko hoćeš, svejedno...znao sam.

Rosalie je razmišljala, kao i obično, o sebi.
Uhvatila je odraz svog profila u odsjaju nečije čaše i divila se svom savršenstvu.
Rosalien um je bio plitak izvor sa malo iznenađenja.

Emmet je bjesnio zbog natjecanja s Jasperom u hrvanju u toku noći, koje je izgubio.
Trebati će mu svo njegovo ograničeno strpljenje da izdrži do kraja nastave da pokuša ponovno.
Nikad se u biti nisam osjećao nametnuto dok sam slušao Emmettove misli,
jer on nikad nije mislio ništa što ne bi rekao na glas ili stvarno učinio.
Možda sam osjećao krivnju čitajući tuđe misli samo zato jer sam znao da postoje stvari koje ne žele da znam.
Ako je Rosalien um bio plitak izvor, Emmettov je bio jezero bez sjena, stakleno bistro.

A Jasper je... patio. Suzdržao sam uzdah.

Edward. Alice je zazvala moje ime u svojoj glavi a time i moju pažnju.

Bilo je to kao da je moje ime izgovorila na glas. Imao sam sreće da je moje ime izašlo iz mode u zadnje vrijeme
– bilo bi to vrlo iritantno;
svaki put kad bi netko mislio na nekog Edwarda, moja bi se glava automatski okrenula...

Moja se glava sad nije okrenula. Alice i ja smo bili dobri u tim privatnim razgovorima.
Rijetko nas je netko uspio uloviti u tome.
Zadržao sam pogled na pukotinama u zidu. Kako se drži? upitala me.

Namrštio sam se, samo mali pomak usnama. Ništa što bi ostali primijetili. Mogao sam se jednako tako mrštiti od dosade.

Alicin um je sada zvučao zabrinuto, i vidio sam u njemu kako gleda Jaspera krajičkom oka. Ima li ikakve opasnosti?
Posegnula je naprijed, u skoru budućnost, prolazeći njome u potrazi za uzrokom moga mrštenja.

Opustila se. Reci mi ako postane pretjerano loše.

Pomaknuo sam samo oči, gore prema stropu pa natrag dolje.

Hvala ti što ovo radiš.

Bilo mi je drago što joj nisam mogao odgovoriti na glas. Što bi rekao? 'Drago mi je'?
Teško da je to bila istina. Nisam uživao slušajući Jasperove unutarnje borbe.
Je li uistinu bilo potrebno toliko eksperimentirati?
Ne bi li bilo sigurnije kad bi jednostavno priznao da možda nikada neće biti sposoban izdržati žeđ poput nas ostalih,
i kad ne bi testirao svoje granice?
Zašto očijukati s katastrofom?

Prošla su dva tjedna od zadnjeg lova. To nije bio strašno dug raspon vremena za nas ostale.
Možda malo neugodno povremeno – ako bi čovjek prošao preblizu, ako bi vjetar puhao u krivom smjeru.
Ali ljudi su rijetko hodali preblizu. Instinkti su im govorili ono što njihovi umovi nisu mogli shvatiti:
mi smo bili opasni.

Jasper je trenutno bio veoma opasan.

U tom trenutku, djevojčica se zaustavila na kraju stola do nas, da bi popričala s prijateljicom.
Zamahnula je svojom kratkom kosom boje pijeska, prolazeći prstima kroz nju. Grijalice su dopuhale njezin miris do nas.
Ja sam bio navikao na osjećaje koje je taj miris izazivao u meni – suha bol u mome grlu, prazan vapaj moga želudca,
automatsko stezanje mišića, pojačano izlučivanja otrova u mojim ustima...

Sve je to bilo poprilično normalno, obično sam to lako ignorirao. Bilo je teže sad, kad su osjećaji bili pojačani,
duplo jači, dok sam pratio Jasperovu reakciju. Dvije žeđi, ne samo moja. Jasper je dopuštao svojoj mašti da ga ponese.
Zamišljao si je to – zamišljao sebe kako se diže s stolice pored Alice i zastaje pored cure.
Zamišljao je kako se naginje, kao da joj želi došapnuti nešto, i dopušta svojim usnama da dotaknu liniju njenog vrata.
Zamišljao je kakav bi topao tok pulsa ispod nježne kože bio u njegovim ustima...

Lupio sam stolicu pod njim.

Susreo se s mojim pogledom na trenutak, a zatim pogledao dolje. Mogao sam čuti sram i buntovni rat u njegovom umu.

„Žao mi je,“ promrmljao je.

Slegnuo sam ramenima.

„Ne bi napravio ništa,“ Alice mu je promrmljala, smirujući njegovo razočaranje. „Mogu to vidjeti.“

Borio sam se s grimasom koja bi odala njenu laž. Morali smo se držati zajedno, Alice i ja.
Nije to bilo lako, čuti glasove ni vidjeti vizije budućnosti. Oboje čudaci među onima koji su već i sami bili čudni.
Čuvali smo tajne jedno drugome.

„Pomaže malo ako ih gledaš kao ljude,“ Alice je predložila, njezin visok,
muzikalan glas prebrz da bi ga ljudske uši razumjele,
kad bi itko od njih i bio dovoljno blizu da ju čuje.
„Ime joj je Whitney. Ima sestricu koju obožava. Njezina je majka pozvala Esme na onu vrtnu zabavu, sjećaš li se?“

„Znam tko je ona.“ Jasper je otresito rekao.
Okrenuo se i zuri kroz jedan od malih prozora složenih odmah ispod stropa kantine.
Njegov je ton završio razgovor.

Morati će ići loviti noćas. Bilo je neozbiljno ovako riskirati, iskušavati njegov snagu da bi izgradio otpornost.
Jasper se trebao pomiriti sa svojim ograničenjima i raditi unutar njih.
Njegove stare navike nisu olakšavali njegov sadašnji, odabrani način života, nije se smio ovako dovoditi do ruba.

Alice je tiho uzdahnula i ustala, uzimajući svoj pladanj s hranom – u biti rekvizit – sa sobom i ostavila ga samog.
Znala je kad mu je bilo dosta njezinog ohrabrivanja.
Iako su Rosalie i Emmett mnogo otvorenije pokazivali svoju vezu,
Alice i Jasper su bili ti koji su prepoznavali međusobna raspoloženja kao da su njihova vlastita.
Kao da su i oni mogli čitati misli – ali samo međusobno.

Edward Cullen,

Refleksna reakcija. Okrenuo sam se na zvuk svog imena, iako to nije bio poziv nego samo misao.

Moje su se oči na trenutak susrele s parom velikih čokoladno-smeđih očiju smještenih na blijedom, srcolikom licu.
Znao sam to lice, iako ga do sad ni jednom sam nisam vidio.
Bila je to danas prva stvar u svakoj ljudskoj glavi. Nova učenica, Isabella Swan.
Kćer gradskog zapovjednika policije, dovedena da živi ovdje zbog neke nove situacije sa skrbništvom. Bella.
Ispravila je svih koji bi koristili njezino puno ime...

Odvratio sam pogled nezainteresirano. Trebao mi je trenutak vremena da shvatim da nije ona ta koja je pomislila moje ime.

Naravno da je već bacila oko na Cullenove, čuo sam kako se prva misao nastavlja.
Sada sam prepoznao 'glas'. Jessica Stanley – prošlo je već neko vrijeme otkad me zamarala svojim unutarnjim brbljanjima.
Koje je to olakšanje bilo kad je prešla preko svoje slijepe zaljubljenosti.
Bilo mi je gotovo nemoguće pobjeći njezinim stalnim, smiješnim maštarijama.
U to sam vrijeme nekoliko puta poželio da joj mogu objasniti što bi se točno dogodilo kad bi moje usne, i zubi iza njih,
došle bilo gdje blizu nje.
To bi utišalo njezine dosadne fantazije.
Pomisao na njenu reakciju me gotovo natjerala na smijeh.

Puno će koristi imati od toga, Jessica je nastavila. Nije čak ni lijepa.
Ne znam zašto Eric toliko zuri u nju... ili Mike.

Trznula se podsvjesno na zadnje ime. Njezina nova velika ljubav, općenito popularan Mike Newton, ju uopće nije doživljavao. S druge strane, očito je doživljavao novu curu. Kao dijete i sjajna stvarčica, opet. To je ostavilo podao prizvuk Jessicinim mislima, iako je bila prilično srdačna prema pridošlici dok joj je objašnjavala uobičajeno poznate stvari o mojoj obitelji.
Mora da se nova učenica raspitivala o nama.

I mene danas svi gledaju, Jessica je kriomice razmišljala. Nije li prava sreća što Bella ima dva predavanja sa mnom...
kladim se da bi me Mike volio upitati što ona –

Pokušao sam zadržati njene unutrašnje monologe izvan moje glave prije nego me sve te beznačajne i trivijalne stvari izlude.

„Jessica Stanley prodaje ovoj novoj curi svo prljavo rublje Cullen klana,“ promrmljao sam Emmettu da si odvratim misli.

Zacerekao se bezglasno. Nadam se da se barem potrudila, pomislio je.

„U biti, poprilično je nemaštovita. Samo najmanje naznake skandala. Ni trunčica horora. Malo sam razočaran.“

A nova cura? Je li i ona razočarana tračevima?

Poslušao sam da čujem što nova cura, Bella, misli o Jesicinoj priči.
Što je vidjela kad je pogledala prema čudnoj, kao kreda blijedoj obitelji koju su generalno izbjegavali?

Na neki je način moja odgovornost bila da znam njenu reakciju. Ja sam svojoj obitelji služio kao izvidnica,
u nedostatku bolje riječi. Da nas zaštitim. Ako bi itko ikad postao previše sumnjičav, mogao sam nas rano upozoriti i
osigurati jednostavno povlačenje. Dešavalo se povremeno – neki bi čovjek s izraženom maštom u nama vidio likove neke knjige ili filma.
Najčešće bi sve krivo shvatili, ali bilo je bolje preseliti se nego riskirati pomnije proučavanje.
Vrlo, vrlo rijetko bi netko uistinu pogodio.
Nikad im nismo dali priliku da isprobaju svoju hipotezu.
Jednostavno bi nestali, i ostali ništa više nego zastrašujuće sjećanje...

Nisam čuo ništa, iako sam usmjerio pažnju na blizinu Jessicinog lakomislenog monologa koji je počeo bujati. Bilo je kao da nitko nije sjedio tamo pored nje.
Kako čudno, je li se cura odmaknula? To nije izgledalo vjerojatno, budući da joj je Jessica i dalje neometano brbljala.
Pogledao sam da provjerim, osjećajući se izvan ravnoteže.
Nikad do sad nisam morao provjeravati nešto što bi mi moj 'ekstra sluh' govorio.

Ponovno, moj se pogled susreo s istim velikim smeđim očima. Sjedila je točno tamo gdje i prije, i gledala nas, rekao bih - potpuno očekivano ponašanje, dok ju je Jessica obasipala lokalnim tračevima o Cullenima.

Razmišljanje o nama bi, također, bilo očekivano.

Ali nisam mogao čuti ni šapat.

Primamljivo toplo crvenilo je prekrilo njene obraze dok je spuštala pogled,
dalje od neugodnog osjećaja koji se javlja kad te uhvate da zuriš u stranca.
Bilo je dobro da je Jasper još uvijek gledao kroz prozor.
Nisam htio zamišljati što bi to jednostavno naviranje krvi u obraze učinilo njegovoj kontroli.

Emocije su bile jasne na njenom licu kao da ih je riječima ispisala na svome čelu:
iznenađenje, dok je neznajući zapažala znakove blage razlike između njene vrste i moje, znatiželja,
dok je slušala Jessicinu priču, i još nešto...fasciniranost?
Ne bi bio prvi put. Bili smo im prelijepi – njima, koji su nama bili namijenjeni kao plijen
I tada, na kraju, neugoda kad sam ju ulovio da zuri u mene.

Svejedno, iako su njezine misli bile tako jasne u njenim neobičnim očima –
neobičnim zbog njihove dubine; smeđe su oči često izgledale plitko u svojoj tami –
nisam mogao čuti ništa osim tišine s mjesta na kojem je sjedila. Baš ništa.

Na trenutak sam osjetio nespokoj.

Ništa ovakvo nisam do sada doživio. Možda nešto nije sa mnom bilo u redu.
Osjećao sam se baš kao i uvijek. Zabrinut, potrudio sam se jače.

Svi glasovi koje sam blokirao su odjednom vikali u mojoj glavi.

...pitam se kakvu glazbu voli... možda bi joj mogao spomenuti onaj novi CD...
razmišljao je Mike Newton, dva stola dalje – fokusiran na Bellu Swan.

Pogledaj kako gleda u nju. Nije li dovoljno da pola cura u školi čeka na njega...
I misli Erica Yorkiea su se vrtjele oko nove cure.

...tako odvratno. Pomislio bi da je slavna ili nešto... Čak i Edward Cullen, zuri...
Lauren Mallory je bila toliko ljubomorna da joj je lice, po svim pravilima, trebalo biti zeleno.
I Jessica, šepuri se pred svojom novom prijateljicom.
Koja šala... Otrov se nastavio sipati iz njezinih misli. ...kladim se da su ju svi to pitali.
Ali htjela bih pričati s njom. Smisliti ću neko originalnije pitanje... smišljala je Ashley Dowling.

...možda će imati Španjolski kad i ja... nadala se June Richardson.

...još tonu stvari moram večeras napraviti! Trigonometrija, ispit iz Engleskog.
Nadam se da će moja mama... Anglea Weber, tiha cura, čije su misli bile neuobičajeno dobroćudne,
bila je jedina čije za stolom koja nije bila opsjednuta Bellom.

Sve sam ih mogao čuti, svako potpuno nevažnu stvar koja im je prolazila glavom.
Ali baš ništa od nove učenice varljivo rječitih očiju.

I, naravno, mogao sam čuti što je djevojka rekla kad se obratila Jessici.
Nije mi trebala sposobnost čitanja uma da bi mogao čuti njezin tih, jasan glas na udaljenoj strani duge sobe.
„Koji je onaj dečko crvenkasto-smeđe kose?“ Čuo sam kako pita,
pogledavši me pažljivo krajičkom oka, samo da bi istog trena odmakla pogled kad je vidjela da još uvijek gledam u nju.
Da sam imao vremena nadati se da će mi zvuk njenog glasa pomoći razaznati zvuk njenih misli,
izgubljen negdje gdje ja nisam mogao doprijeti, bio bi istoga trena razočaran.
Uobičajeno su ljudske misli dolazile u sličnom tonu kao i njihovi glasovi.
Ali ovaj tihi, sramežljivi glas mi je bio potpuno nepoznat,
ni jedan od stotinu misli koje su odzvanjale sobom, bio sam siguran u to. Potpuno nov.

Oh, sretno ti bilo, glupačo! Jessica je pomislila prije nego joj je odgovorila na pitanje. „To je Edward.
Prekrasan je, naravno, ali nemoj trošiti vrijeme. On ne izlazi s curama. Očito ni jedna cura ovdje nije dovoljno lijepa za njega.
“ Otpuhnula je.

Okrenuo sam glavu da prikrijem smiješak. Jessica i ostale cure oko nje nisu imale pojma koliko su sretne što mi ni jedna od njih nije bila posebno privlačna.

Ispod prolaznog humora, osjetio sam čudan nagon koji nisam potpuno razumio.
Imala je veze s neprijateljskim prizvukom Jessicinih misli kojih nova cura nije bila svjesna...
Osjetio sam čudnu potrebu da upadnem među njih, da zaštitim ovu Bellu Swan od tamnijih strana Jessicinog uma.
Uistinu čudan osjećaj. Dok sam pokušavao shvatiti čudnu motivaciju iza tog nagona, još sam jednom proučio curu.

Možda je to bio samo neki davno zatomljeni zaštitnički instinkt – jakog prema slabom.
Ta je djevojka izgledala krhkije od njezinih novih kolega.
Koža joj je bila toliko prozirna da je bilo teško vjerovati da joj pruža neku veliku zaštitu od vanjskog svijeta.
Mogao sam vidjeti ritmičan puls krvi kroz njezine vene ispod jasne, blijede kože... Ali nisam se smio koncentrirati na to.
Bio sam dobar u življenju života kojeg sam izabrao, ali bio sam jednako žedan kao i Jasper i nije bilo potrebe da prizivam iskušenje.

Mali se nabor pojavio između njenih obrva. Činilo se da ga nije svjesna.

Bilo je to nevjerojatno frustrirajuće! Mogao sam jasno vidjeti da joj nije bilo lagodno sjediti ovdje, pričati sa strancima, biti središte pozornosti.
Mogao sam osjetiti njezinu sramežljivost iz toga kako je držala svoja krhka ramena,
lagano pogrbljeno kao da je svakog trena očekivala odbijanje...
A opet, mogao sam samo osjetiti, samo vidjeti, samo zamisliti.
Ništa osim tišine nije dolazilo iz smjera ove jako ne iznimne ljudske djevojke. Nisam čuo ništa. Zašto?

„Idemo li?“ Rosalie je promrmljala, prekinuvši moju usredotočenost.

Odvojio sam pogled od nove djevojke s osjećajem olakšanja. Nisam želio nastaviti ne uspijevati u ovome – iritiralo me.
A i nisam htio razviti nikakav interes prema njenim skrivenim mislima samo zato jer su bile sakrivene.
Bez sumnje, kad budem dosegao njene misli - a naći ću način da to učinim –
biti će jednako nevažne i trivijalne kao misli svakog drugog čovjeka. Nevrijedne truda koji ću uložiti da ih dosegnem.

„I, boji li nas se već ova nova?“ Emmett je upitao, još uvijek čekajući odgovor na svoje prijašnje pitanje.

Slegnuo sam ramenima. Nije bio dovoljno zainteresiran da zahtjeva više informacija. Ni ja nisam trebao biti.

Ustali smo se od stola i izašli iz kantine......
Emmett,Rosalie i Jasper su se pretvarali da su seniori:odsustvovali su sa časova.Ja sam igrao mlađu ulogu od njih. Nastavio sam na moj juniorski čas biologije,spremajući se
za dosadu. Bio je sumnjičav Gospodin Banner,čovek sa ne više od prosečnog
intelekta,trudio se da izbaci bilo šta u svojim predavanjima što bi iznenadilo
nekoga ko je zadržao drugi stepen u medicini.U učionici sam seo na svoje mesto
i ostavio moje knjige-podupirače,ponovo-nisu sadržale ništa što već nisam
znao-da tresnu preko stola.Bio sam jedini učenik koji je imao sto za
sebe. Ljudska bića nisu bila dovoljno pametna da znaju da me se plaše,ali
njihovi instinkti za preživljavanje su bili dovoljni da ih drže podalje.
Prostorija se lagano punila dok su navirali sa ručka.Nagnuo sam se natrag u svojoj stolici i
čekao da vreme prođe.Ponovo,želeo sam da mogu da spavam.Zato što sam razmišljao
o njoj,kada je Angela Weber uvela novu devoku kroz vrata,njeno ime se nametnulo
mojoj pažnji.
Bella je izgledala stidljivo isto koliko i ja.Kladim se da joj je današnji dan jako
težak.
Želim da mogu da joj kažem nešto...ali verovatno bi zvučalo glupo...
-"Da!" Mike Newton je pomislio okrećući se u svojoj stolici da posmatra devojku kao ulazi.
I dalje,sa mesta gde je stajala Bella Swan,ništa.Prazno mesto gde bi njene misli trebale da se nalaze me je iritiralo i obeshrabrivalo.
Približila se,hodajući prolazom pored mene da bi došla do nastavnikovog stola.
Jadna devojka:mesto do mene je jedino bilo slobodno. Automatski sam raščistio ono što
bi trebalo da bude njena strana stola,pokazujući moje zgomilane knjige. Sumnjam
da će se osećati veoma udobno ovde. Biće tu u toku dugog semestra-u svakom slučaju
u ovoj učionici. Možda ću kroz,sedenje pored nje, moči da isplivam na površinu
njene tajne...ne da mi je ikada ranije trebala neposredna blizina...ne da ću
naći bilo šta što je vredno čuti...
Bella Swan je zakoračila u tok gnevnog vazduha koji je išao pravo ka meni iz ventilatora.
Njen miris me je pogodio kao razarajuća lopta,kao podivljali malj.nije postojala slika dovoljno nasilna da iskaže snagu onoga što mi se desilo u tom trenutku.
U tom trenutku,nisam bio nimalo blizak ljudskom biću koje sam nekada bio. Ni traga
komadićima ljudskosti kojima sam upravljao da prekrijem sebe u ostatku.
Bio sam predator.Ona je bila moj plen.Nije postojalo ništa na svetu osim istine.nije
bilo prostorije pune svedoka-oni su već bili kolateralna šteta u mojoj glavi.misterija
njenih misli je bila zaboravljena.njene misli nisu predstavljale ništa,pošto
neće nastaviti još dugo da razmišlja.
Bio sam vampir,a ona je imala najslađu krv koju sam onušio u osamdeset godina.Nisam ni pomislio da ovakav miris može da postoji.Da sam to zaista znao,mnogo pre bih nestao
tražeći ga.Pročešljo bih planetu u potrazi za njom.Mogao sam da zamislim
ukus...Žeđ je gorela kroz moje grlo kao vatra.Moja usta su bila ispečena i
suva...sveži naliv otrova nije učinio ništa da razbije ovo osećanje.Moj stomak
se vrteo glađu,koja je bila odjek za žeđ.Moji mišići su se nabrekli da
popucaju.Ni puna sekunda nije prošla.I dalje je išla istim koracima koji su je
vodili niz vetra od mene.Kako su njena stopala dotakla zemlju,njene oči su
skliznule prema meni,pokret koji je trebalo da bude sasvim nečujan.Njen brz
pogled je sreo moj,i video sam sebe u odrazu prostranog ogledala njenih
očiju.Šok njenog lica koji sam opazio spoasao ju je par trnovitih
trenutaka.Nije ih učinila lakšim.Kada je procenila izraz na mom licu,krv je
nadošla u njene obraze ponovo,pretvarajući njenu kožu u najukusniju bolju koju
sam ikada video.miris je bio gusta izmaglica u mom mozgu.skoro da sam jasno
mogao da razmišljam kroz njega.Misli su mi pobesnele,odolevajući
kontroli,nerazgovetne.Sada je hodala brže,kao da je razumela potrebu da
pobegne.Njena žurba ju je učinila nespretnom,posrnula je i spotakla se
unapred,umalo padajući na devojku koja je sedela ispred mene.Ranjiva,slaba.Čak
i previše za ljudsko biće.Pokušavao sam da se usresredim na lice koje sam video
u njenim očima,lice koje sam sa odvratnošću prepoznao.Lice čudovišta u
meni-lice koje sam odbijao decenijama sangom i besprekornom disciplinom.Kako je
lako sada isplivalo na površinu.Miris se ponovo uskovitlao oko
mene,rasterivajući moje misli i skoro me isteravajući sa mog mesta.
Moja ruka se držala ispod ivce stola dok sam pokušavao da održim sebe na stolici.Drvo nije
bilo doraslo zadatku.Moja ruka se prolomila kroz dijagonalu i razdvojila se sa šakom
miscepkanog iverja,ostavljajući oblik mojih prstiju ugraviranih u preostalo drvo.
Uništi dokaze.To je bilo osnovno pravilo.Brzo sam razdrobio ivice oblika sa mojim
otiscima,ostavljajući samo dronjavu rupu i hrpu strugotina na podu,koje sam
pokrio stopalom. Uništio dokaze. Kolateralna šteta...
Znao sam šta bi trebalo sada da se desi.Devojka bi trebala da sedne pored mene i ja bih trebao da je ubijem.Nevini posmatrači sa strane u ovoj učionici,ostalih 18 dece i
jedan čovek,ne bi mogli da napuste ovu sobu,kada bi videli šta bi trebalo
uskoro da vide.
Završio sam na misli šta moram da uradim.Čak i u mojim najgorim mislima,nikada nisam počinio ovakvu grozotu.Nikada nisam ubio nevine,ne u preko 8 decenija.A sada sam
planirao da pokoljem dvadesetoro odjednom.Lice čudovišta u ogledalu mi se
rugalo.Čai i ako se jedan deo mene ježio od čudovišta,drugi deo je planirao
to.ako bi prvo ubio devojku,imao bi samo deset ili dvadeset sekundi sa njom pre
nego što bi ljudi u prostoriji reagovali.Možda malo duže,ako ne bi na početku
shvatili šta radim.ona ne bi imala vremena da vrišti ili oseti bol;ne bih je
surovo ubio.Toliko sam mogao da dam ovoj strankinji sa njenom užasno poželjnom
krvlju.
Ali onda bih morao da ih sprečim da pobegnu.Ne bih morao da se brinem oko prozora,previše je visoko i mali su da obezbede beg za bilo koga.Samo vrata-blokiraj ih i bilo bi zarobljeni.Bilo bi sporije i teže,pokušavanje da ih sve uništim dkada budu
panični i u gužvi,pomerajući se u strahu.Nije nemoguće,ali biće mnogo više
buke.Vreme za gomilu vriske.Neko bi čuo,...i ja bi bio primoran da ubijem još
više nevinih u ovom crnom času.i njena krv bi se ohladila,dok poubijam ostale.
Miris me je kažnjavao,zatvarajući moje grlo suvam grebuckanjem...Svedoci pre
svega.Zabeležio sam to u glavi.bio sam u sredini prostorije,u najudaljenijem redu
pozadi.Prvo ću zauzeti svoju desnu stranu.Mogao sam da polomim četiri ili pet
njihova vrata u sekundi,procenio sam.Ne bi bilo bučno.Desna strana bi bila
srećna strana;ne bi me videli da dolazim.krećući se napred i pokrivajući levu
stranu,oduzelo bi mi,najviše,pet sekundi da okončam svaki život u ovoj
prostoriji.Dovoljno za Bellu Swan da vidi,ukratko,šta joj se sprema.Dovoljno za
nju da oseti strah.Dovoljno za nju,možda,ako je šok ne bi zaledio u mestu,da
vrišti.Jedan mekani vrisak zbog koga niko ne bi trčao.
Duboko sam uzdahnuo,a miris je bio vatra koja je kuljala kroz moje suve vene,sagorevajući od mojih grudi do jetre svaki bolji impuls na koji sam bio sposoban.Baš sad se okretala.Kroz par sekundi,trebala bi da sedne nekoliko inča od mene.Čudovište u
mojoj glavi se nasmejalo isčekivajući.
Neko je uz lupnjavu zatvorio fasciklu sa moje leve strane,Nisam podigao pogled da vidim
koje je od prokletih ljudskih bića to bilo. Ali gest je poslao talas običnog,nemirišljavog vazduha lebdeći preko mog lica.Na jedan kratki trenutak,bio sam sposoban da čisto razmišljam.U tom vrednom trenutku,video sam dva lica u mojoj glavi,licem u lice.
Jedno je bilo moje,ili je bar bilo;čudovište crvenih očiju koje je ubilo toliko ljudi,da sam
prestao da brojim.Racionalne,osuđene ubice.Ubica ubicâ,ubica drugog,manje
moćnog čudovišta.Bio je to dobar kompleks,priznao sam to-odlučujući ko
zaslužuje kaznu smrću.Bo je to kompromis sa samim sobom.Hranio sam se ljudskom
krvlju,ali samo neodređenom definicijom.Moje žrtve su bile,ukratko,malo veći
ljudi nego što sam ja bio.Drugo lice je bilo Carlisleovo.Nije bilo sličnosti
između dva lice.Bili su svetli dan i tamna noć.Nije ni bilo razloga za
sličnošću. Carlisle nije bio moj otac na osnovnoj biološkoj osnovi.Nismo delili
iste osobine.Sličnost u našoj boji je bio proizvod onoga što smo bili,svaki
vampir ima istu ledeno bledu kožu.
Sličnost u bolji naših očiju je bila još jedna stvar-odraz obostranog izbora.I još uvek,mada
nije bilo osnove za sličnost,zamišljao sam de je moje lice počelo da odražava
njegovo;u graničnom slučaju,u poslednjih sedamdesetak godina,kada sam preuzeo
njegov izbor i krenuo njrgovim stopama.Moje osobine se nisu izmenile,ali
izgledalo mi je kao da je neka od njegovih mudrosti obeležila moje
izražavanje,da je malo njegove samilosti moglo da bude preneseno u oblik mojih
usana,i nagoveštaj njegove smirenosti je bio primetan na mojim obrvama.
Svi ovi sitni dokazi su se izgubili u licu čudovišta.Kroz nekoliko trenutaka,u meni ne bi
ostalo ništa što bi moglo da odrazi godine koje sam proveo sa mojim
osnivačem,mojim mentorom,mojim ocem na svaki način koji se računao.moje oči bi
zasvetlele crveno kao đavolje;sve sličnosti bi zauvek bile izgubljene.U mojoj
glavi me Carlisleove ljubazne oči nisu osuđivale.Znam da bi mi on oprostio za užasnu
stvar koju bih uradio.Zato što me je voleo.Zato što je mislio da sam bolji nego
što jesam.i on bi me i dalje voleo,čak i kada bi mu sada dokazao pogrešno.Bella
swan je sela u stolicu do mene,njeni pokreti odlučni i ispunjeni-strahom?-i
miris njene krvi se rasprsnuo kao neumoljivi oblak oko mene.
Dokazao bi svom ocu da greši u vezi mene.Prezir te činjenice me je pekao isto toliko kao i
vatra u grlu.Odmaknuo sam se od nje s mrskošću-užasnut čudovištem koje je
čeznulo da je uzme.Zašto je morala da dođe ovde?Zašto je morala da
postoji?Zašto je morala da uništi malo mira koji sam imao u svom
ne-životu?Zašto je ovo pogoršavajuće ljudsko biće ikada rođeno?Uništila bi
me.Okrenuo sam glavu od nje,kao iznenadno ljut,bezrazložna mržnja je kuljala
kroz mene.ko je bilo ovo stvorenje?Zašto mene,zašto sad?Zašto sam morao da
izgubim sve žato što se desilo da je izabrala da se pojavi u ovom bezizglednom
gradu?Zašto je morala da dođe ovde!
Nisam želeo da budem čudovište!Nisam želeo da pokoljem ovu sobu punu bezopasne dece!Nisam želeo da izgubim sve što sam stekao u životu žrtvovanjem i odricanjem!
Nisam morao!NiProblem je bio miris,skriveno dozivajući miris njene krvi.Da je samo postojao način da se
oduprem...kada bi samo drugi nalet svežeg vazduha razbistrio moje misli.Bella
Swan je zatresla njenom dugom,gustom kosom boje mahagonija u mom pravcu.
Da li je poludela?Bilo je baš kao da ona ohrabruje čudovište!Ruga mu se!nije bilo
prijateljskog povetarca da sada oduva miris od mene.Uskoro će sve biti izgubljeno.Ne,nije
bilo pomoćnog povetarca.Ali nisam morao da dišem.zaustavio sam nalet vazduha u
plućima;olakšanje je bilo trenutno,ali nedovoljno.Idalje sam imao sećanje na
miris u mojoj glavi,njegov ukus na kraju mog jezika.Zadugo neću moći da izdržim
čak ni tokliko.Ali možda ću moći da izdržim sat vremena.Jedan sat.dovoljno
vremena samo da izađem iz ove prostorije pune žrtava,žrtava koje možda ne
moraju da budu žrtve.ako budem mogao da izdržim jedan dug sat.Bilo je to
neprijatno osećanje,ne disati.mom telu nije potreban kiseonik,ali otišlo je
protiv mojih instinkta.Shavatio sam da kada sam napet mogu da omirišem više
nego što mogu da urade moja druga čula.Ono je i vodilo inicijativu u lovu,ono
je bilo prvo upozorenje u slučaju nevolje.nikada ne nalazim često na nešto što
je opasno koliko i ja,ali samozaštita je bila jaka kod moje vrste kao i kod
prosečnog čoveka.Neprijatno,ali podnošljivo.podnošljivije od osećanja njenog
mirisa i ne zarivanja mojih zuba kroz njenu divnu,tanku,prozirnu kožu do
vrelog,vlažnog pulsiranja-Sat vremena!Samo sat vremena!Ne smem da mislim na
miris,na ukus.Tiha devojka je držala kosu između nas,nažinjući se napred tako
da joj se rasipala preko fascikle.Nisam mogao da joj vidim lice,da pokušam da
pročitam osećanja na njenom čistom,dubokom licu.Da li je ovo bio način na koji
je izdala njene fantastične pletenice između nas?Da sakrije te oči od mene?Iz
straha?Iz stida?Da sakrije njene tajne od mene?Moja oformljena iritacija zbog
nemoćnosti pred njenim bezvučnim mislima je bila slaba i bleda u poređenju sa
potrebom-i mržnjom-koja me je sada prožimala.Pošto sam mrzeo ovo nežno žensko
dete pored mene,mrzeo je sa svom toplinom sa kojom sam zakačio prethodnog
mene,ljubav moje porodice,moje snove da postanem neko bolji od onoga što sam
bio...Mrzeći je,mržeći način na koji je učinila da se osećam-malo je
pomoglo.Da,iritacija koju sam osetio ranije je bila slaba,ali to je,takođe,malo
pomoglo.Zakačio sam bilo koje osećanje koja me je uništavala zbog zamišljanja
kakav ukus bi mogla da ima...
Mržnja i iziritiranost.Nestrpljivost.Da li bi ovaj sat mogao nikada da ne prođe?A kada
bi se sat završio...onda bi ona otšetala iz prostorije.I šta bih ja uradio?Mogao
sam da se predstavim.Zdravo,ja sam Edward Cullen.Mogu li da te otpratim na tvoj
sledeći čas?rekla bi da.To bi bila klasična stvar koju bi uradila.Iako me se
već plaši,kako sam predpostavljao,pratila bi razgovor i hodala pored mene.Bilo
bi dovoljno lako da je odvedem u pogrešnom pravcu.Rub šume je posezao kao prst
da dodirne zadnju igao parkirališta.Mogao bih da joj kažem da sam zaboravio
knjigu u kolima...Da li bi iko primetio da sam ja bio poslednja osoba sa kojom
je viđena?Padala je kiša,kao i obično;dva tamna kišna kaputa koja su pogrešila
put ne bi privukla previše interesovanja,ili me razotkrila.Izuzev da nisam bio
jedini student koji je danas bio svestan njue-zaista niko nije bio plikovito
svestan nje koliko ja.Mike newqton je,jedino,bio svestan svakog pomicanja njene
težine kako se vrpoljila na stolici-bilo joj je neudobno tako blizu mene,baš kao
što bi bilo bilokome,baš kao što sam očekivao pre nego što je njen miris
uništio sve dobronamerne brige.Mike newton bi primetio ako bi napustila
učionicu samnom.ako bi izdržao sat vremena,da li bi mogao da izdržim 2?Odustao
sam u vatrenom bolu.Otišla bi kući u praznu kuću.Šef policije Swan radi ceo
dan.Poznavao sam njegovu kuću,kao što sam poznavao svaku kuću u malom
gradu.Njegova kuća je bila ugnežđena baš preko puta gustog drveća,bez bližih
komšija.Čak i kada bi imala vremena da vrisne,što neće,ne bi bilo nikoga da
čuje.to bi bio odgovoran način da završim sa ovim.Nestao bih 7 decenija bez
ljudske krvi.ako zadržima dah,moglo bi da potraje 2 sata.I kada je budem imao
samu,ne bi bilo šanse da bilo ko drugi nastrada.i ne bi bilo razloga da žurim
iz iskustvo,čudovište u mojoj glavi se složilo.Bilo bi prevrtljivo da mislim da
ću spašavanjem devetnaestoro ljudi iz ove prostorije snagom i strpljenjem,bio
manje čudovište kada budem ubio ovu nevinu devojku.
Premda sam je mrzeo,znao sam da je moja mržnja nepravedna.Znao sam da sam ono što sam zaista mrzeo bio ja...!je mogla da me natera!!!
I mrzeo bih nas oboje mnogo više kada bi ona bila mrtva.Pregurao sam sat na ovaj
način-razmišljajući o najboljem načinu da je ubijem.Pokušavao sam da izbegnem
sam da zamišljam stvarnu radnju.To bi možda moglo da bude previše za mene:mogao
bih da izgubim bitku i završim ubijajući svakoga u krugu.Tako da sam samo
isplanirao strategiju,i ništa više.To me je nosilo kroz čas.Jednom,pri
kraju,virnula je ka meni kroz tečan zid njene kose.Mogao sam da osetim
nepravednu mržnju koja je gorela kroz mene dok sam susreo njen pogled-video sam
odraz mržnje u njenim uplašenim očima.Krv je obojila njene obraze i pre nego
što je uspela da se sakrije ponovo u svojoj kosi,i skoro da sam bio izgubljen.Ali
zvono je zazvonilo.Spašen zvonom,kako uobičajeno.Oboje smo bili
spašeni.Ona,spašena od smrti,spašen da za samo kratko vreme ne budem košmarno
stvorenje kog sam se plašio i mrzeo.
Nisam mogao da hodam polako koliko sam trebao dok sam hitao iz prostorije.Da me je iko
gledao,mogao bi da posumnja da nešto nije bilo u redu sa mojim hodom.Niko mi
nije pridavao pažnju.Sve misli ljudi su se i dalje vrtele oko devojke koja je
bila osuđena da umre kroz manje od sat vremena.Sakrio sam se u kolima.Nisam
voleo da razmišljam o sebi kako moram da se krijem.Kako kukavički je
zvučalo.Ali sada je to bio slučaj bez pitanja.
Više mi nije ostalo discipline da budem oko ljudi.previše se usresređujući na moje napore da ne ubijem jednu od njih nije mi ostavila nimalo izvora da odolim ostalima.Kakvo
traćenje bi to bilo.ako sam bio prepušten čudovištu,takođe bih mogao da poraz
učinim dostojnim.Pustio sam CD sa muzikom koja me je obično smirivala,ali ovaj
put sa uradio malo za sebe.Ne,ono što je sada najviše pomoglo bio je hladan,vlažan,čist
vazduh koji je navirao sa laganom kišom kroz moj otvoren prozor.Mada sam mogao
da se setim mirisa krvi Belle Swan savršeno jasno,udisanje čistog vazduha je
bilo kao čišćenje unutrašnjosti mog tela od te zaraze.
Ponovo sam bio zdrav.Ponovo sam mogao da razmišljam.I ponovo sam mogao da se borim.Mogao sam ponovo da se borim sa onim što nisam želeo da budem.
Nisam morao da idem njenoj kući.Nisam morao da je ubijem.Očigledno,bio sam racionalno,razumno stvorenje,i imao sam izbor.Uvek je postojao izbor.
Nisam se osetio na taj način u učionici...ali sada sam bio daleko od nje.Možda,ako je
veoma,veoma pažljivo budem izbegavao,neće biti potrebe da mi se život
promeni.Sredio sam stvari na način koji mi se sada dopadao.Zašto bi trebalo da
dozvolim da dosadan i ukusan niko to uništi?
Nisam morao da razočaram oca.Nisam morao da izazovem stres mojoj majici,brigu...bol.Da,to bi povredilo moju usvojenu majku takođe.
A esme je bila tako ljubazna,tako nežna i meka.Izazivanje bola nekome kao što je Esme je bilo zaista neoprostivo.Kako je ironično to što sam želeo da zaštitim ovu ljudsku devojku od bezvredne,bezube pretnje izopačenih misli Jessice Stanley.Ja sam bio poslednja osoba koja bi ikada stajala kao zaštitnik Isabelle Swan.Njoj nikada ne bi bila potrebna
zaštita od ničega više nego što joj je trebala od mene.Gde je bila
Alice,iznenada sam se upitao.zar me nije videla kako ubija swan devojku na
gomilu načina?Zašto nije došla da pomogne-da me zaustavi ili da mi pomogne da
uklonim dokaze,šta god?Da li je bila toliko preokupirana posmatranjem nevolja
za Jaspera da je propustila ovu užasniju mogućnost?Da li sam ja bio jači nego
što sam mislio?
Da li zaista ne bi bišta uradio ovoj devojci?
Ne.Znao sam da to nije istina.Mora da je Alice bila jako skoncentrisana na Jaspera.Potražio sam na odredištu na kom sam znao da će biti,u maloj zgradi napravljenoj za časove
engleskog.Nije mi trebalo mnogo da lociram njen poznati,,glas“.I bio sam u
pravu.
Svaka njena misao je bila okrenuta Jasperu,detaljno posmatrajući njegove male izbore
minutima.Poželeo sam da mogu da je pitam za savet,ali u isto vreme,bilo mi je
drago što nije znala na šta sam bio sposoban.Što je bila nesvesna masakra koji
sam razmotrio prošlih sat vremena.
Osetio sam novi požar kroz moje telo-požar stida.Nisam želeo da niko od njih zna.Ako bih mogao da izbegavam Bellu Swan,ako bih mogao da ne rukovodim da je ubijem-čak i ako
sam to mislio-čudovište bi obavilo i škrgutalo svojim zubima u porazu-i niko ne
bi morao da zna.Ako bih mogao da se udaljim od njenog mirisa...
Nije postojao razlog da bar ne pokušam.Dobro izaberem.Da pokušam da budem ono što je Carlisle mislio da jesam.
Poslednji sat škole je bio skoro gotov.Odlučio sam da već jednom sproveem moj novi plan u delo. Bolje to nego sedenje ovde na parkingu gde bi ona mogla da prođe i uništo
moj pokušaj.ponovo sam osetio neopravdanu mržnju prema devojci.mrzeo sam što je
nesvesno imala moć nadamnom.Što je mogla da ne natera da budem ono što
prezirem.
Hodao sam brzo-malo prebrzo,ali nije bilo svedoka-na malom kampusu do kancelarije.Nije
bilo razloga da susretnem Bellu Swan.Izbegavao bih je kao nesreću,što je i
bila.
Služba je bila prazna izuzev sekretarice,koju sam i želeo da vidim.Nije primetila moj tihi
ulazak.
,,Gospođice Cope?“
Žena sa neprirodno crvenom kosom je podigla pogled i iskolačila oči.To ih uvek uhvati
nespremne,male znakove koje nisu mogle da shvate,bezobzira koliko puta su
ranije videle nekoga od nas.
,,Oh“,zadihala se,malo usplahireno.Poravnala je majcu. Glupo,pomislila je.Star je tek toliko da bi mi bio sin.Previše je mlad da razmišljam na taj način...
,,Zdravo Edwarde.Šta mogu da učinim za tebe?“,trepnula je kroz debela stakla naočara.
Neprijatno.Ali znao sam kako da budem šarmantan kada sam želeo da budem.Bilo je lako,s obzirom da sam odmah mogao da znam kako je moj ton ili gest prihvaćen.
Nagnuo sam se napred i susreo njen pogled,kao da sam se udubio u dubinu malih,braon očiju.Njene misli su već lepršale.Ovo bi trebalo da bude jednostavno.
,,Pitao sam se da li biste mogli da mi pomognete oko mog rasporeda?“,rekao sam mekim glasom koji sam koristio da ne plašim ljude.Čuo sam da je srce počelo ubrzano da joj kuca.
,,Naravno Edwarde.Kako mogu da pomognem?“.Previše mlad,previše mlad,pevušila je
sebi.Naravno,pogrešno.Bio sam straiji od njenog dede.Ali prema mojoj vozačkoj
dozvoli,bila je u pravu.
,,Pitao sam se da li mogu da se prebacim sa biologije na viši nivo prirodnih nauka,možda fiziku?
,,Da li postoji neki problem sa gospodinom Bannerom,Edwarde?“
,,Uopšte ne,samo,već sam učio ovo gradivo....“
,,U onoj naprednoj školi u koju ste svi išli na Aljasci,tačno.“stisnula je usne dok je
razmišljala o ovome.Oni bi svi trebali da budu na fakultetu.Čula sam da se
nastavnici žale.Savršene ocene,nikada ne oklevaju u odgovoru,nikada pogrešan
odgovor na testu-kao da pronalaze način da prepisuju u svakom predmetu.Gospodin
Vorner bi radije poverovao da bilo ko prepisuje na testu,nego da je učenik
pametniji od njega.Mogu da se kladim da im majka pomaže oko učenja...
,,Ustvari Edwarde,fizika je malo prepuna sada.“
Gospodin Banner mrzi da ima više od dvadesetpetoro učenika u razredu.
,,Ne bih smetao...“
Naravno da ne.Ne savršeni Cullen.,,Znam to Edwarde,ali jednostavno nema dovoljno mesta....“
,,Da li bih onada mogao da odustanem od tog časa?mogao bi da iskoristim to vreme za samostalno učenje“.
,,Da odustaneš od biologije?“usta su joj se otvorila.To je ludost.Koliko je teško da sediš na
času čije gradivo već znaš?Mora da postoji neki problem sa gospodinom
Bannerom.Pitam se da li bi trebalo da popričam sa tobom u vezi toga?
,,Nećeš imati dovoljno poena da diplomiraš.“
,,Nadoknadiću to sledeće godine.“
,,Možda bi trebalo da porazgovaraš sa roditeljima o tome“.
Vrata su se otvorila iza mene,ali ko god da je bio nije razmišljao o meni,pa sam ignorisao
dolazak i skoncentrisao se na gospođicu Cope.Lagano sam se nagnuo bliže,Raširio
sam oči.Ovo bi bolje radilo da su bile zlatne a ne crne.crnilo plaši ljude,kao
što bi trebalo.
,,Molim vas gospođice Cope.“napravio sam glas onoliko sladak i uverljiv koliko je mogao da
bude-i to je moglo dabude prilično uverljivo.
,,zar ne postoje neke druge sekcije na koje bi mogao das e prebacim?Siguran sam da postoji negde prazno mesto.Šest časova biologije ne bi mogla da bude jedina opcija...“.
Nasmejao sam joj se.pažljivo da ne otkrijem previše zube jer bi je preplašili,puštajuci da mi ovaj izraz omekša lice.
Njeno srce je lupalo brže.Previše mlad,ljutito je podsetila sebe.
,,Pa,možda bih mogla da razgovaram sa Bobom,mislim,gospodinom Bannerom.mogla bi da vidim ako...“

Samo sekunda je bila potrebna da promeni sve:atmosferu u prostoriji,moju misiju ovde,razlog zbog kog sam se nagnuo prema crvenokosoj ženi...Ono što je ranije bilo za jednu svrhu,sada je bilo za sasvim neku drugu...
Sekunda je bila potrebna da Samantha Wells otvori vrata i ubaci kartu sa izostancima u korpu pored vrata i ponovo projuri napolje,žureći da što pre ode van škole.
Sekunda je bila potrebna da iznenadni nalet verta kroz otvorena vrata naleti na mene.sekunda je bila potrebna da shvatim zašto me prva osoba koja je prošla kroz vrata nije prekinula svoojim mislima.Okrenuo sam se,mada nisam ni morao da bih bio siguran.Okrenuo sam se lagano,boreći se da
kontrolišem mišiće koji su mi se protivili.
Bella Swan je stajala pored vrata,leđima oslonjena o zid,sa parčetom papira stegnutim u
rukama.njene oči su bile još šire kada je videla moj divlji,neljudski pogled.
Miris njene krvi je prožimao svaki delić vazduha u sićušnoj,vreloj prostoriji.Grlo je počelo da mi gori.Čudovište je ponovo zabljesnulo prema meni iz ogledala njenih
očiju,prikriveno zlo.Moja ruka je oklevala u vazduhu iznad šaltera.Ne bi morao
da se krećem u cilju da posegnem preko njega i udarim glavu gospođice cope u
njen sto dovoljno snažno da je ubijem.Dva života je bolje nego
dvadeset.Razmena.Čudovište je željno i gladno čekalo da to uradim.Ali uvek je
postojao izbor-morao je da postoji.
Prekinuo sam pokrete mojih pluća,i fiksirao Carlisleovo lice ispred mojih očiju.Ponovo sam
se okrenuo gospođici Cope i čuo njeno unutrašnje iznenađenje zbog promene u
izrazu mog lica.Udaljila se od mene,ali njen strah se nije formirao u povezane
reči.
Koristeći svu kontrolu koju sam stekao decenijama samoodricanja,načinio sam jednak i ljubazan glas.Bilo je ostalo još toliko vazduha u mojim plućima da još jednom
progovorim.jureći kroz reči.
,,Onda nema veze.Vidim da je to nemoguće.Mnogo vam hvala na vašoj pomoći“.
Jurnuo sam i pokrenuo sebe iz prostorije,pokušavajući da ne osetim toplokrvno srce u
devojčinom telu,dok sam prolazio na samo milimetar od nje.
Nisam se zaustavio dok nisam bio u kolima,krećući se prebrzo pri povratku.Većina ljudi
je već otišla,tako da nije bilo mnogo svedoka..Čuo sam učenika sa 4.,D.J.
Gareta,kako primećuju,i onda zanemaruju...
Odakle su se Cullen pojavo-kao da se pojavio ni iz čega.evo me ponovo maštam.Mama mi uvek kaže...
Kada sam uklizao u Volvo,ostali su već bili tu.Pokušao sam da kontrolišem disanje,ali udisao sam svež vazduh kao da me je neko gušio.
,,Edwarde?“,alice je pitala,zabrinutog glasa.
Zavrteo sam glavom prema njoj.
,,Dođavola,šta se tebi desilo?“,emmet je pitao,rastrojen na trenutak,zbog činjenice da Jasper nije bio raspoložen za revanš.
Umesto odgovora,ubacio sam auto u rikverc.Morao sam da se gubim sa ovog mesta pre nego što bi Bella Swan mogla da me ovde takođe prati.moj lični demon,koji me
proganja...Cimnuo sam kola napred i ubrzao.dostigao sam četrdeset i pre nego
što sam bio na putu.Na putu,dostigao sam sedamdeset i pre nego što sam stigao
da krivine.Bez gledanja,znao sam da su Emmett,rosalie i Jasper zurili u
Alice.Slegla je ramenima.Nije mogla da vidi ono što se desilo,samo ono što je
dolazilo.
Sada je pogledala unapred za mene.Oboje smo obradili ono što je videla u glavi,i oboje smo bili iznenađeni.
,,Odlaziš?“,prošaputala je.
Ostali su sada zurili u mene.
,,Da li odlazim?“,procedio sam kroz zube.
Onda je videla kako se kolebam oko odluke,i druga opcija je odvela moju budućnost u mračnijem pravcu.
,,Oh“.
Bella Swan,mrtva.Moje oči crvene od krvi se presijavaju.Potraga koja bi
usledila.Vreme za koje bismo pažljivo čekali dok ne postane bezbedno da ponovo
počnemo iz početka...
,,Oh!“,rekla je ponovo.Slika je postajala preciznija.Po prvi put sam video unutrašnjost kuće
šefa policije Swana,Bellu u maloj kuhinji sa žutim ormarima,okrenutu leđima dok
sam je uhodio iz senki...dozvoljavajući mirisu da me vuče ka njoj...
,,Prestani!“,prostenjao sam,nisam mogao više da podnesem.
,,Izvini“.Šaputala je,raširenih očiju.
Čudovište se radovalo.
Vizija u njenoj glavi se ponovo promenila.prazan auto-put po noći,drveće sa strane presvučeno u sneg,blješteći pri brzini od skoro tristapedeset kilometara na čas.
,,nedostajaćeš mi“,rekla je,,Nije bitno koliko kratko vreme na koje ćeš otići“.
Rosalie i Emmett su razmenili prestrašene poglede.
Skoro smo bili kod skretanju na dug put koji je vodio do naše kuće.
,,Ostavi nas ovde“,pokazala je.,,Trebao bi sam da kažeš Carlisleu“.
Klimnuo sam,auto je zaškripao zbog iznenadnog zaustavljanja.
Emmett,Rosalie i Jasper su izašli u tišini;Nateraće Alice da im objasni kada budem otišao.Alice mi je dotakla rame.
,,Uradićeš pravu stvar“,promrmljala je.Ovaj put nije bila vizija-već naređenje.
,,Ona je Charlieva jedina porodica.To bi i njega ubilo,takođe“.
,,Da“,rekao sam,slažući se samo sa poslednjim.
Skliznula je da se pridruži ostalima,obrve su joj se spajale u bojaznosti.Stopili su se sa
šumom,izvan pogleda i pre nego što sam okrenuo kola.
Ubrzao sam nazad prema gradu,i znao sam da će vizije u alicinoj glavi blještati iz tamnih u
svetle kao živa svetlost.Dok sam vozio devedeset nazad u Forks,nisam bio
siguran kuda idem.Da kažem ocu zbogom?Ili da prigrlim čudovište u meni?Put je
preleteo pod mojim gumama.