Ovu priča sam stavila na par foruma......
Prvo poglavlje
Kiša
Trnci su mi prolazili tjelom pri svako koraku.Hladnoća se zavlačila pod kožu.Željna sam topline.Hladan sjevernjak još je hladni zrak činio hladnijim.Nisam bila dobro obučena,nisam bila spremna na toliko zahladnjenje.Vjerojatno zato jer sam navikla na najbolje.Moja majka,Victoria IV. udala se za moga oca,Roberta II. još mlada.Živjela je prije udaje u siromašnij obitelji,željna novaca,udala se za moga oca.Bila je ohola,ali iznimno lijepa.Moj ju je otac obožavao,ali sada ta ljubav više nije toliko jaka,čak ona ni ne postoji.Majka nije razgovarala s mojim ocem ne pamtim otkada.Da,to nije bila ljubavna romansa.Moj je otac bio iznimno nesretan.Naizgled imao je sve što je poželjeo,2 kćerke,obadve prelijepe,ženu koju svaki muž želi,dvorac,kraljevstvo,brdo novaca,vlast,ugled.Ali nije bio sretan.Nije da je željeo više,ne,nego to ga nije činilo radosinim,kao i mene.Moju sestru,Patriciju I.,to je činilo iznimno radosnom.Bila je preslika moje majke,ohola i lijepa.Ali to nie bilo dobro.Duboko sam se zamislila.Izčupala me iz misli koraci konja i kočije.Došli su po mene.Ušla sam,onako okra.Kočija je bila isto hladna.Nisam je voljela,bila je ispunjena lošom energijom.Ehhh.Za tili čas smo stigli pred dvorac.Majke me je čekala pred ulazom.
"A gdje si ti,gospođice,bila?"a glas joj je bio grub,pun srđbe.
"Malo u šetnji,treblo mi je svježeg zraka"Odgovorila sam,čekajuči odgovorali on nije došao.Čudno,moja majka obožava se svađati.Naručito samnom.Čim smo ušle u ogroman hodink,moje služavke su dotrčale do mene ipočele me brisati.
"Reću ću te ocu za ovo,kako neugledno,princeza a šeće se sama po kiši.Ti Anabell,jako kvariš ugled ove obitelji"pogledala me je opako,i krenula dalje,ne mareći više za to što se dogodilo.Ehhhh,moja majka.Uskoro sam se našla u svojo sobi.Ušao je zatim moj otac.Preplašila sam se,čekajući prodike,zbog mog izlaska po kiši.Ali činio se sretan.
"Da li ti je majka rekla za onaj izlazak?"upitala sam ga,sa strahom u grlu.Nije mi bilo svejedno,otac je bio jako strog,.
"Da,rekla mi je"odgovorio je,njegovim promuklim,dubokim glasom.Nije se činio ljutit.
"I ne ljutiš se?"
"Anabell,ne,ne bih se za takvo što mogao ljutiti,uostalom,podsječaš me na mene,kada sam bio tvojih godina.Želio sam slobodu."Čula sam iznimnu tugu u njegovu glasu,kao da će svakoga trena proplakati.Nikada u životu nisam vidjela oca kako plače.To mi je bilo krajnje nepoznato.
"Hvala"uzvratila sam.On je otišao.Prišla sam prozoru.Nebo je bilo zamno,ni jedne zvijezde na nebu.Kiša je padala,ali sada malo manje.Otrčala sam doormara,zgrabila najjadniju haljinu iz ormara,i izašla u selo.Bilo je živo.Bezobzira na kišu,ljudi su se šetali.Na svu sreću nisu me prepoznali.Blatne lokve bilo je svuda.Bilo je mnogo djece,koja se igraju,hvataju kapi kiše.Saznala sam da me to čini sretnom.Odlazak u selu,među obične,normalne ljude.I odlučila sam da ću svaki dan odlaziti u selo.Dani su prolazili.Došla je zima.Moj je otac sve više ronuo i ronuo.Veoma je oslabio,pao je veliku depresiju.Bilo mi ga je preteško gledati.Nisam više mogla do sela,ceste su bile zatrpane snijegom.Bilo je iznimno hladno.
"Annabell!"zaurlala je majka iz petnih žila.Cijeli je dvorac odjeknuo.
"Da,majko?"zakolutala sam očima.
"Tražim te posvuda,dolazi ovamo"zaprijetila je.
"Kamo?"
"Danas dolazi vojvoda Henrod,moraš biti spremna,bira mladu"govorila je pjevko,sretno.
"Tko?"zabolilo me je to.Moja želja je bila da se zaljubim.Ali to je bilo naprasto nemoguće.Šteta.Čini se da ću postati gospođa Smucher.To ne želim.
"Pa znaš ga,ne pravi se blesava!"zarežala je i odvukla me je služavkama da me spreme.Taj dan je trajao predugo.
"DOŠLI SUUUUUU"izderala se je majka,potrčala prema vratima,svima dajući znak da se pripreme.Sada ili nikada.Put do slobode.Trebala sam samo potrčati prema kuhinji i izaći na stražnja vrata.Odlučila sam.Idem.Zajahala sam konja.Hladnoća mi je prodirala u lice.Na ola puta sam stala.Bila sam dovoljno daleko od doma a još dalje od potpune slobode.Konj.Bijeli Princ,kako sam ga nazvala,nije više mogao.Krenula sam pješke,nije mi bilo druge.Imala sam još kilometre i kilometre do sela.Zatim sam samo osjetila hladnoću.Sve mi je bilo hladnije a i shvatila sam da više se ne krećem.Očekivala sam smrt.......Rađe i to nego da živim životom s lažnom ljubavi,da se pravim sretna.Da o
2 poglavlje
Ogledalo
Bilo je gotovo.A onda,ni odkud,osjetila sam polet.Hladnoća mi je obljevala tijelo,a oči nisam smogla snage otvoriti.Uživala sam.Mislila sam da odlazim u drugi svijet.Oduvijek sam zamišljala kako ću tamo biti sretna.Ako nemogu ovdje.A zatim odjednom sam osjetila toplinu.Kao da sam na sunacu.Godilo je,davalo je nekakav ugođaj sreće.Čula sam buku.Kao da sam u selu.Ehhh,da bar jesam.Sve bih živo dala da sam tamo.I dalje nisam mogla otvoriti oči.Nije da nisam htijela,nego nisam mogla.Zatim sam začula nježni ženski glas,kako pjevuši.Nisam bila sigurna kome pjevuši.
"Sanjaj,sanjaj,sunce moje,sanaj zvijzde,i nebo plavo,a kada se probudiš,ja ću biti tu,i dalje ti pjevušiti ovu pjesmicu....."tako je išla.Tako je bila zvonkog ritma.Onda me je netko dotaknuo.Ledeno.Odmah sam otorila oči.Pokraj mene je sjedila žena,prekrasne duge kose,koja se pri kraju savija u preljepe kovrče.Oči su bile velike,crne,kao ugljen.Trepavice su joj dodirivale obrve od dužine.Imala je predivne pune usnice,crvene,kao trešnja.Ostala sam bez daha.Nisam mogla govoriti.Pogledala me je.Blijedo sam je gledala.Nasmiješila mi se je.Zubi su joj bili kristalno bijeli.Zatim je ustala.Tijelo je imala poput neke lutke,a i lice,Haljina joj je bila raskošna.Zlaćane boje,s raznim motivima.Otišla je iz sobe,koja je bila ogromna.Jeka koraka se samo čula.Mramorni pod.Mora da su plemićka obitelj.Razgledala sam sobu.Pokušala sam ustati.I uspijela.Krenula sam prema vratima.Ušla sam još u veću prostoriju,još raskošniju.Tamo je bio.Lice mu je bilo blijdo,bez smijepka.Oči velike,ali ne i crne.Bile su mu više nalik,pa kako da kažem,svjetlo svijetlo smeđe.Kosa mu je bila kovrčava,crna,savršeno pristajući njegovu licu.Usme sumu bile crvene,pune.Cte lica su mu bile kao kod mramornog lutka.Kao da gaje netko izradio,izklesao.Pogledao me je.I to je bilo to.o prvi put,moja se je želja ostvarila.Oni leptiriću su se pojavili.Pogeldao me je,i otišao,gracioznim hodom.Ne zanimam ga.Uskoro sam čula glas,baršunasti,obračao se meni.........................................
"Dođi,željela bihti nešto pokazati"rekla je.Okrenula sam se automacki.Stajala je tik do mene,s osmjehom ljepšim od noći.Imala je malo kraću kosu,riđu.Oči su joj bije sretne.Primila me je za ruku i odvukla u jednu sobu,koja je bila sva u ogledalima.Nije bilo golog zida,već ogledala.
"Ovo je soba......u kojoj je moja khm...majka voljela biti.Zatim sam se vidjela u ogledalu.Njezina ljepota je daleko bila veća od moje.Da nas usporede,reki bi da sam ja djevojka sa sela.
"A gdje je tvoja majka sada?"upitala sam,nadajući se da bih mogla vidjeti i tu ljepoticu.
"Ona je.....mrtva"glas joj je bio pun boli.
"Ja....nisam znala,oprosti"
"Ništa,Annabell,ionako je već puno vremena prošlo od toga,ali obžavala je biti u toj sobi.Kada god je bila u njoj,prisjećala se je svoga normalnog života"nasimjla se je.
"Normalnog života?"
"Pa da,teškoje za objasniti."sada se još više smijala.
"Ako mogu pitati,kako vam je ime?"pitala sam je.
"Moje ime je Belinda"rekla je i otišla.....
4 poglavlje
srce
Još sam ostala u toj kristalnoj sobi,sobi ogledala.Opuštala je.Potaknula me je na razmišljanje.Što da me onaj čovjek nije spasio,bila bih sada pod zemljom.Stresla sam se os same pomisli na to.Zatim sam izašla iz sobe.Bilo je pusto.U hodniku nije bilo žive duše,sve je vrištalo tišinom.Ta prokleta tišina,pomislila sam.Čuli su se samo moji koraci koji su lupali po maramornom podu.Krenula sam na kat,u svoju gostinjsku sobu.Toliko su već napravili za mene,spasili mi život,a da ih sada gnjavim i smetam,neće ići........Krenula sam se pakirati,a onda,osjetila sam dah na svojoj koži.
"Nemoj ići"zamolio me je,glasom ljepšim od neke melodije.Okrenula sam se.To je bio on.Onaj dečko,s kovrčavom crnom kosom,savršenim crtama lica.....Koji me je izbjegavao.Prestrašila sam se,jer je ušao nećujno,a toje gotovo nemoguće,jer je pod mramorni.To me je potaklo na razmišljanje.
"Ne želim vam bitina teret,ionako ste već dovoljeno za mene učinili,i za to sam vam neizmjerno zahvalna.Evo,kao znak zahvalnosti,mogla bih vas,u ime moga oca"tu mi je glas malo zastao.Sjetila sam se da je on bolestan,a i sada kada misli da sam mrtva....."pozivam vas kod nas u dvore"rekla sam.On se ja samo nasmijao.Onako,više zafrkanski.
"Ne bih rekao da smo učinili dosta,ionako i ovako,već jako dugo nisamo imali goste,bila bi meni...svima nama čast da ostaneš,o onaj poziv,nije baš izvediv"i dalje se smješkao.
"Oh,u redu,a zašto nije izvediv?"prestala sam se pakirati,i počela vaditit stvari iz torbe.
"Pa,jedan razlog je zato jer smo udaljeni točno 900 kilometara od tvoga kraljevstva,a drugi jer mi ne posjećujemo,više volimo biti,jhmmm kako da kežm,tajni"malo mu je falilo da se ne počne cerekati.
"Imam 4 pitanja,ako ih smijem pitati"rekla sam,začuđeno.
"Pitaj,slobodno"
"1:zašto volite biti samozatajni?
2:koliko kilometara?to me je pitanje ostavljalo bez daha,a tako smo brzo došli ovdje....
3:koje ti je ime?
4:i zašte ne posjećujete?
I samo da ti kažem,kraljevstvo još nije moje....."rekla sam sa smješkom na licu
"Ali će biti uskoro zar ne?"rekao je,nježim gasom.
"Da,ali to sada nije bitno,odgovori na pitanja"naredila sam mu.
"Odmah:
1.volim biti samozatajni jer smo u narodu proznati kao ukleti,proganjani smo..."
2.900 kilometara,pa to i nije toliko puno...."
3"hehe,moje ime je Joshua"
4"pa isti razlog kao i pod prvo pitanje..."
Vidjela sam da mu 1 pitanje bilo posebno teško odgovoriti.
"Uketi,kako to?"
"Pa,Annabell,to je stvarno duga priča......"izvlačio se je
"A ja imam brdo dana za slušati ju,zar ne?"rekla sam zafrkantski,a on se je nasmijao,njegovim anđeoskim smješkom.
"Ako baš hoćeš,počnimo,nema smisla tajiti,ionako ćeš kad dat doznati..........."
Prvo poglavlje
Kiša
Trnci su mi prolazili tjelom pri svako koraku.Hladnoća se zavlačila pod kožu.Željna sam topline.Hladan sjevernjak još je hladni zrak činio hladnijim.Nisam bila dobro obučena,nisam bila spremna na toliko zahladnjenje.Vjerojatno zato jer sam navikla na najbolje.Moja majka,Victoria IV. udala se za moga oca,Roberta II. još mlada.Živjela je prije udaje u siromašnij obitelji,željna novaca,udala se za moga oca.Bila je ohola,ali iznimno lijepa.Moj ju je otac obožavao,ali sada ta ljubav više nije toliko jaka,čak ona ni ne postoji.Majka nije razgovarala s mojim ocem ne pamtim otkada.Da,to nije bila ljubavna romansa.Moj je otac bio iznimno nesretan.Naizgled imao je sve što je poželjeo,2 kćerke,obadve prelijepe,ženu koju svaki muž želi,dvorac,kraljevstvo,brdo novaca,vlast,ugled.Ali nije bio sretan.Nije da je željeo više,ne,nego to ga nije činilo radosinim,kao i mene.Moju sestru,Patriciju I.,to je činilo iznimno radosnom.Bila je preslika moje majke,ohola i lijepa.Ali to nie bilo dobro.Duboko sam se zamislila.Izčupala me iz misli koraci konja i kočije.Došli su po mene.Ušla sam,onako okra.Kočija je bila isto hladna.Nisam je voljela,bila je ispunjena lošom energijom.Ehhh.Za tili čas smo stigli pred dvorac.Majke me je čekala pred ulazom.
"A gdje si ti,gospođice,bila?"a glas joj je bio grub,pun srđbe.
"Malo u šetnji,treblo mi je svježeg zraka"Odgovorila sam,čekajuči odgovorali on nije došao.Čudno,moja majka obožava se svađati.Naručito samnom.Čim smo ušle u ogroman hodink,moje služavke su dotrčale do mene ipočele me brisati.
"Reću ću te ocu za ovo,kako neugledno,princeza a šeće se sama po kiši.Ti Anabell,jako kvariš ugled ove obitelji"pogledala me je opako,i krenula dalje,ne mareći više za to što se dogodilo.Ehhhh,moja majka.Uskoro sam se našla u svojo sobi.Ušao je zatim moj otac.Preplašila sam se,čekajući prodike,zbog mog izlaska po kiši.Ali činio se sretan.
"Da li ti je majka rekla za onaj izlazak?"upitala sam ga,sa strahom u grlu.Nije mi bilo svejedno,otac je bio jako strog,.
"Da,rekla mi je"odgovorio je,njegovim promuklim,dubokim glasom.Nije se činio ljutit.
"I ne ljutiš se?"
"Anabell,ne,ne bih se za takvo što mogao ljutiti,uostalom,podsječaš me na mene,kada sam bio tvojih godina.Želio sam slobodu."Čula sam iznimnu tugu u njegovu glasu,kao da će svakoga trena proplakati.Nikada u životu nisam vidjela oca kako plače.To mi je bilo krajnje nepoznato.
"Hvala"uzvratila sam.On je otišao.Prišla sam prozoru.Nebo je bilo zamno,ni jedne zvijezde na nebu.Kiša je padala,ali sada malo manje.Otrčala sam doormara,zgrabila najjadniju haljinu iz ormara,i izašla u selo.Bilo je živo.Bezobzira na kišu,ljudi su se šetali.Na svu sreću nisu me prepoznali.Blatne lokve bilo je svuda.Bilo je mnogo djece,koja se igraju,hvataju kapi kiše.Saznala sam da me to čini sretnom.Odlazak u selu,među obične,normalne ljude.I odlučila sam da ću svaki dan odlaziti u selo.Dani su prolazili.Došla je zima.Moj je otac sve više ronuo i ronuo.Veoma je oslabio,pao je veliku depresiju.Bilo mi ga je preteško gledati.Nisam više mogla do sela,ceste su bile zatrpane snijegom.Bilo je iznimno hladno.
"Annabell!"zaurlala je majka iz petnih žila.Cijeli je dvorac odjeknuo.
"Da,majko?"zakolutala sam očima.
"Tražim te posvuda,dolazi ovamo"zaprijetila je.
"Kamo?"
"Danas dolazi vojvoda Henrod,moraš biti spremna,bira mladu"govorila je pjevko,sretno.
"Tko?"zabolilo me je to.Moja želja je bila da se zaljubim.Ali to je bilo naprasto nemoguće.Šteta.Čini se da ću postati gospođa Smucher.To ne želim.
"Pa znaš ga,ne pravi se blesava!"zarežala je i odvukla me je služavkama da me spreme.Taj dan je trajao predugo.
"DOŠLI SUUUUUU"izderala se je majka,potrčala prema vratima,svima dajući znak da se pripreme.Sada ili nikada.Put do slobode.Trebala sam samo potrčati prema kuhinji i izaći na stražnja vrata.Odlučila sam.Idem.Zajahala sam konja.Hladnoća mi je prodirala u lice.Na ola puta sam stala.Bila sam dovoljno daleko od doma a još dalje od potpune slobode.Konj.Bijeli Princ,kako sam ga nazvala,nije više mogao.Krenula sam pješke,nije mi bilo druge.Imala sam još kilometre i kilometre do sela.Zatim sam samo osjetila hladnoću.Sve mi je bilo hladnije a i shvatila sam da više se ne krećem.Očekivala sam smrt.......Rađe i to nego da živim životom s lažnom ljubavi,da se pravim sretna.Da o
2 poglavlje
Ogledalo
Bilo je gotovo.A onda,ni odkud,osjetila sam polet.Hladnoća mi je obljevala tijelo,a oči nisam smogla snage otvoriti.Uživala sam.Mislila sam da odlazim u drugi svijet.Oduvijek sam zamišljala kako ću tamo biti sretna.Ako nemogu ovdje.A zatim odjednom sam osjetila toplinu.Kao da sam na sunacu.Godilo je,davalo je nekakav ugođaj sreće.Čula sam buku.Kao da sam u selu.Ehhh,da bar jesam.Sve bih živo dala da sam tamo.I dalje nisam mogla otvoriti oči.Nije da nisam htijela,nego nisam mogla.Zatim sam začula nježni ženski glas,kako pjevuši.Nisam bila sigurna kome pjevuši.
"Sanjaj,sanjaj,sunce moje,sanaj zvijzde,i nebo plavo,a kada se probudiš,ja ću biti tu,i dalje ti pjevušiti ovu pjesmicu....."tako je išla.Tako je bila zvonkog ritma.Onda me je netko dotaknuo.Ledeno.Odmah sam otorila oči.Pokraj mene je sjedila žena,prekrasne duge kose,koja se pri kraju savija u preljepe kovrče.Oči su bile velike,crne,kao ugljen.Trepavice su joj dodirivale obrve od dužine.Imala je predivne pune usnice,crvene,kao trešnja.Ostala sam bez daha.Nisam mogla govoriti.Pogledala me je.Blijedo sam je gledala.Nasmiješila mi se je.Zubi su joj bili kristalno bijeli.Zatim je ustala.Tijelo je imala poput neke lutke,a i lice,Haljina joj je bila raskošna.Zlaćane boje,s raznim motivima.Otišla je iz sobe,koja je bila ogromna.Jeka koraka se samo čula.Mramorni pod.Mora da su plemićka obitelj.Razgledala sam sobu.Pokušala sam ustati.I uspijela.Krenula sam prema vratima.Ušla sam još u veću prostoriju,još raskošniju.Tamo je bio.Lice mu je bilo blijdo,bez smijepka.Oči velike,ali ne i crne.Bile su mu više nalik,pa kako da kažem,svjetlo svijetlo smeđe.Kosa mu je bila kovrčava,crna,savršeno pristajući njegovu licu.Usme sumu bile crvene,pune.Cte lica su mu bile kao kod mramornog lutka.Kao da gaje netko izradio,izklesao.Pogledao me je.I to je bilo to.o prvi put,moja se je želja ostvarila.Oni leptiriću su se pojavili.Pogeldao me je,i otišao,gracioznim hodom.Ne zanimam ga.Uskoro sam čula glas,baršunasti,obračao se meni.........................................
"Dođi,željela bihti nešto pokazati"rekla je.Okrenula sam se automacki.Stajala je tik do mene,s osmjehom ljepšim od noći.Imala je malo kraću kosu,riđu.Oči su joj bije sretne.Primila me je za ruku i odvukla u jednu sobu,koja je bila sva u ogledalima.Nije bilo golog zida,već ogledala.
"Ovo je soba......u kojoj je moja khm...majka voljela biti.Zatim sam se vidjela u ogledalu.Njezina ljepota je daleko bila veća od moje.Da nas usporede,reki bi da sam ja djevojka sa sela.
"A gdje je tvoja majka sada?"upitala sam,nadajući se da bih mogla vidjeti i tu ljepoticu.
"Ona je.....mrtva"glas joj je bio pun boli.
"Ja....nisam znala,oprosti"
"Ništa,Annabell,ionako je već puno vremena prošlo od toga,ali obžavala je biti u toj sobi.Kada god je bila u njoj,prisjećala se je svoga normalnog života"nasimjla se je.
"Normalnog života?"
"Pa da,teškoje za objasniti."sada se još više smijala.
"Ako mogu pitati,kako vam je ime?"pitala sam je.
"Moje ime je Belinda"rekla je i otišla.....
4 poglavlje
srce
Još sam ostala u toj kristalnoj sobi,sobi ogledala.Opuštala je.Potaknula me je na razmišljanje.Što da me onaj čovjek nije spasio,bila bih sada pod zemljom.Stresla sam se os same pomisli na to.Zatim sam izašla iz sobe.Bilo je pusto.U hodniku nije bilo žive duše,sve je vrištalo tišinom.Ta prokleta tišina,pomislila sam.Čuli su se samo moji koraci koji su lupali po maramornom podu.Krenula sam na kat,u svoju gostinjsku sobu.Toliko su već napravili za mene,spasili mi život,a da ih sada gnjavim i smetam,neće ići........Krenula sam se pakirati,a onda,osjetila sam dah na svojoj koži.
"Nemoj ići"zamolio me je,glasom ljepšim od neke melodije.Okrenula sam se.To je bio on.Onaj dečko,s kovrčavom crnom kosom,savršenim crtama lica.....Koji me je izbjegavao.Prestrašila sam se,jer je ušao nećujno,a toje gotovo nemoguće,jer je pod mramorni.To me je potaklo na razmišljanje.
"Ne želim vam bitina teret,ionako ste već dovoljeno za mene učinili,i za to sam vam neizmjerno zahvalna.Evo,kao znak zahvalnosti,mogla bih vas,u ime moga oca"tu mi je glas malo zastao.Sjetila sam se da je on bolestan,a i sada kada misli da sam mrtva....."pozivam vas kod nas u dvore"rekla sam.On se ja samo nasmijao.Onako,više zafrkanski.
"Ne bih rekao da smo učinili dosta,ionako i ovako,već jako dugo nisamo imali goste,bila bi meni...svima nama čast da ostaneš,o onaj poziv,nije baš izvediv"i dalje se smješkao.
"Oh,u redu,a zašto nije izvediv?"prestala sam se pakirati,i počela vaditit stvari iz torbe.
"Pa,jedan razlog je zato jer smo udaljeni točno 900 kilometara od tvoga kraljevstva,a drugi jer mi ne posjećujemo,više volimo biti,jhmmm kako da kežm,tajni"malo mu je falilo da se ne počne cerekati.
"Imam 4 pitanja,ako ih smijem pitati"rekla sam,začuđeno.
"Pitaj,slobodno"
"1:zašto volite biti samozatajni?
2:koliko kilometara?to me je pitanje ostavljalo bez daha,a tako smo brzo došli ovdje....
3:koje ti je ime?
4:i zašte ne posjećujete?
I samo da ti kažem,kraljevstvo još nije moje....."rekla sam sa smješkom na licu
"Ali će biti uskoro zar ne?"rekao je,nježim gasom.
"Da,ali to sada nije bitno,odgovori na pitanja"naredila sam mu.
"Odmah:
1.volim biti samozatajni jer smo u narodu proznati kao ukleti,proganjani smo..."
2.900 kilometara,pa to i nije toliko puno...."
3"hehe,moje ime je Joshua"
4"pa isti razlog kao i pod prvo pitanje..."
Vidjela sam da mu 1 pitanje bilo posebno teško odgovoriti.
"Uketi,kako to?"
"Pa,Annabell,to je stvarno duga priča......"izvlačio se je
"A ja imam brdo dana za slušati ju,zar ne?"rekla sam zafrkantski,a on se je nasmijao,njegovim anđeoskim smješkom.
"Ako baš hoćeš,počnimo,nema smisla tajiti,ionako ćeš kad dat doznati..........."
